memorandum srpske akademije nauka i umetnostī - komunikacija

i nacionalni suverenitet), ne uvida se da je upravo on
konstituens moderno uredenih politickih društava. Cak
se niti jednom ne pominje pojam “gradanin”. Osnovna
kategorija je narod, kao kolektivni i politicki subjekt,
koji ima sopstvena ljudska prava (?), sopstvenu politiku,
privredu, kulturu, ekonomiju… Antimodernisticka crta
Memoranduma je vidljiva upravo po ovoj cinjenici. Iako
se autori pozivaju na tekovine modernih buržoaskih
revolucija (narocito francuske revolucije iz 1789), oni
nikako ne vide i onoga ko je bio njihov subjekt – ne vide
slobodnog gradanina.
Konacno, Memorandumom nije predloženo rešenje
za izlazak iz krize. Ostaje se na nivou konstatacije da
Jugoslavija, onakva kakva je tada bila, predstavlja nepovoljan
društveno-politicki okvir za srpski narod.
Drugim delom Memoranduma (Položaj Srbije i
srpskog naroda) se skrece pažnja jugoslovenske, a
posebno srpske javnosti, na veoma loš položaj srpskog
naroda u jugoslovenskoj federaciji. Cini se da je prvi deo
prolegomena za otvaranje rasprave o Srbiji i Srbima. I
ovde se govori o privrednom zaostajanju Srbije i o tome
da politicke vlasti drugih republika, kao i federalne vlasti
usporavaju njen razvoj, koristeci se i eksploatacijom,
narocito u periodu neposredno iza Drugog svetskog rata.
Navodi se da je u ekspozeu o Prvom petogodišnjem
planu Jugoslavije Srbiji “neosnovano odreden, posle
Slovenije, najsporiji tempo industrijalizacije. U praksi je
ta politika zapocela preseljavanjem u druge republike
industrijskih pogona za proizvodnju aviona, kamiona i
oružja, da bi se nastavila obaveznim otkupom, makazama
cena na teret sirovina i poljoprivrednih proizvoda,
nižim investicijama po stanovniku od jugoslovenskog
152
2.