memorandum srpske akademije nauka i umetnostī - komunikacija

MEMORANDUM SRPSKE AKADEMIJE
147
NAUKA I UMETNOSTÎ
Ðokica Jovanovic
Godine 1986. u javnosti se pojavio dokument Srpske
akademije nauka koji je izazvao mnoge kontroverze. 146)
Nije ovaj tekst samo po svojim politickim i dalekosežnim
posledicama bio kontroverzan, u javnosti se pojavio, takode,
na kontroverzan nacin. Tekst je objavljen u Vecernjim
novostima (24. i 25. septembra 1986), tada najtiražnijem
jugoslovenskom dnevnom listu, na neobican
nacin. Do danas nije zvanicno “odgonetnuta misterija”
ovog objavljivanja. Ne zna se kako je ovaj dokument
dospeo u ruke redakciji. Dilema je u tome što je zvanican
stav SANU bio da se radi o nedovršenom tekstu,
koji, prema tome, nije mogao ni biti zvanicno predocen
javnosti.
Našu analizu sadržaja pisanih tekstova o kljucnim
dogadajima iz najnovije srpske istorije pocinjem analizom
ovog nezvanicnog dokumenta – Memoranduma
SANU, jer je ovaj tekst (po našem mišljenju, posle opsežne
analize i diskusije u okviru našeg tima) odigrao
ulogu programskog dokumenta za dominantni deo
srpske politicke i kulturne javnosti. Analiza ovog dokumenta
uradena je u dve faze. Prva faza podrazumeva
njegov prikaz, dok je u drugoj fazi uradena kvantitativna
i kvalitativna analiza kljucnih pojmova sadržanih u tekstu
ovog dokumenta. Kategorijalni aparat, koji je pos-
146) Za analizu smo koristili: Memorandum SANU, Naše
teme, Zagreb, 1 -2/1989.

lužio kao osnova za analizu sadržaja ovog dokumenta u
okviru dveju glavnih tema, dat je u Prilogu.
Memorandumu nije dat legalitet, ali namere, racionalizacije
i obrazloženja politicke i kulturne elite u
Srbiji su u neobicno velikoj meri korenspondentne sa
stavovima i preporukama zapisanim u njemu. Iako bez
legaliteta, iz ideoloških razloga mu je pripisivan legitimitet.
Ukratko, bez obzira na to kakav se mu se znacaj
pripisuje, sa Memorandumom nastaje (u javnom
smislu) radikalna prekretnica u srpskoj zvanicnoj politici.
A u kulturi se promoviše strategija “odbrane nacionalnog
interesa”. Do pojave Memoranduma na delu
je bila vladajuca politicka strategija jugoslovenskog neoboljševizma
(samoupravni socijalizam) koja je vec
iscrpla unutrašnje politicke i ideološke resurse. Zbog
nedelotvornosti boljševizma (kao ideologije i politicke
prakse), njegove rigidnosti, ideološkog monopola, institucionalne
zabrane pluralizma svake vrste, monopola
vlasti jugoslovensko društvo je zapalo u stanje teške sistemske
krize. Krizu nije bilo moguce rešiti u okviru
zvanicne ideološke i politicke paradigme. Zadatak koji
su sebi postavili autori Memoranduma je bio da se nade
alternativa.
*
Na godišnjoj skupštini SANU, maja 1985. godine
(predsednik SANU je bio akademik Dušan Kanazir), odluceno
je da se sacini Memorandum kojim bi se javnosti
predocilo naucno i objektivno utemeljeno mišljenje
SANU o najvažnijim problemima jugoslovenskog
društva, koje se nalazilo u dubokoj sistemskoj krizi.
Predsedništvo SANU je obrazovalo Odbor za pripremu
Memoranduma u ciji sastav je ušlo šesnaest akademika
na celu s Antonijem Isakovicem, potpredsenikom Pred-
148

sedništva SANU. 147 ) Nakon godinu dana rada prilozi clanova
Odbora su sakupljeni u integralni tekst prve, radne
verzije na osnovu koje je tek trebalo da se utvrdi konacni
tekst Memoranduma. Treba dodati još jedan podatak –
ni jedno telo SANU nije verifikovalo tekst Memoranduma.
Rad Odbora je prekinut kada su se izvodi iz radne
verzije neocekivano (na nerazjašnjen nacin) pojavili u
Vecernjim novostima. Usledile su, ubrzo, vrlo oštre politicke
ocene i ideološke diskvalifikacije koje su izricane u
okviru politickog establišmenta. Nastala je prava politicka
afera, koja je zaokupila celu jugoslovensku javnost.
Afera je trajala do njenog poluraspleta na vanrednoj
skupštini SANU (18. decembar 1986). Kažemo – polurasplet,
jer do danas traje, sa vecim ili manjim intenzitetom,
interesovanje javnosti (i u Srbiji, i u drugim
državama nastalim na tlu druge Jugoslavije) za ovaj dokument.
Na toj sednici su prihvacene neke kritike, a
neke ne. Odluceno je da se rad na tekstu nastavi. Medutim,
Memorandum nikada nije završen. Naravno, ocene,
koje su izricane u narednim godinama (do danas) su
vrlo razlicite – od potpunog prihvatanja svih njegovih
teza i zakljucaka, pa do potpunog odbijanja da se prizna
njegova, makar minimalna, istinitost.
Tekst Memoranduma je podeljen na dve celine pod
naslovima: Kriza jugoslovenske privrede i društva i
Položaj Srbije i srpskog naroda.
147 ) Pored akademika Antonija Isakovica, clanovi Odbora
su bili i akadamici Pavle Ivic, Dušan Kanazir, Mihailo Markovic,
Miloš Macura, Dejan Medakovic, Miroslav Pantic, Nikola
Pantic , Ljubiša Rakic, Radovan Samardžic, Miomir Vukobratovic,
Vasilije Krestic, Ivan Maksimovic, Kosta Mihailovic,
Stojan Celic i Nikola Cobeljic.
149

U prvom delu (Kriza jugoslovenske privrede i
društva) se razmatraju opšti problemi privrednoekonomskog
i politickog podsistema. Iako je ovaj deo
utemeljen na nalazima naucne ekspertize, pre svega iz
oblasti ekonomske nauke, njegove premise i zakljucci
retko prevazilaze nivo opšte i nacelne rasprave o potrebi
modernizacije, integracije u tokove trece tehnološke
revolucije, o ucešcu u medunarodnoj podeli rada, o
neefikasnosti jugoslovenske privrede…
Ono što nas zanima u ovom delu je kritika federalizma
zasnovanog na Ustavu SFRJ iz 1974. godine, kojim
je izvršena fakticka konfederalizacija Jugoslavije i konfederalizacija
Srbije. Posebno je podvrgnuta kritici konfederativna
struktura Srbije, jer dve autonomne pokrajine
u njoj imaju ingerencije republikâ (“konstitutivni
elementi federacije”) u tom smislu da je tzv. uža Srbija u
svemu potcinjena njihovoj politickoj volji. Ne može se
doneti ni jedna odluka na republickom nivou ako saglasnost
ne daju pokrajinske vlasti, dok su pokrajine u
vecoj meri samostalne pri kreiranju sopstvene politke –
republicka vlast (u kojoj participiraju i predstavnici pokrajinâ)
je ostala, prakticno, bez ingerencija. U ovom delu
teksta je izvršena i kritika privrednog i ekonomskog nacionalizma
koji ispoljavaju druge republike, narocito
Hrvatska i Slovenija.
Separatisticki nacionalizam, prema autorima
Memoranduma, ima poreklo u politici Kominterne, pa,
onda, i u politici Komunisticke parije Jugoslavije 148) još
148) Zanimljivo je da ovakav stav izricu i neki clanovi Odbora
koji su bili clanovi KPJ u vreme II svetskog rata. Memorandumom
kritikuju politicku i društvenu stvarnost koju su
aktivno sami stvarali.
150
1.

pre Drugog svetskog rata. Kominterna se zalagala za dekompoziciju
Jugoslavije, kritikujuci hegemonizam
srpske buržoazije i politicke elite, u cijoj je osnovi srpski
nacionalizam. Naravno, Memorandum kritikuje ovakvo
politicko stanovište tvrdnjom da stvari stoje upravo obrnuto
– srpski narod je “žrtva nacionalizama drugih
naroda” u Jugoslaviji, posebno politike koja je na delu u
Hrvatskoj i Sloveniji. Ova teza se dokazuje sporijim
privrednim rastom Srbije u odnosu na, narocito, ove dve
republike, sa jedne strane, a srazmerno vecim ulaganjem
Srbije u fondove za ekonomski razvoj nerazvijenih
delova Jugoslavije. Politickim diktatom je blokiran ekonomski
razvoj Srbije. Da bi se ove teze potkrepile, autori
se pozivaju na narušeni suverenitet srpskog naroda i na
nepriznatu, slobodno izraženu volju naroda. Naravno,
suverenitet srpskog naroda je, u ovakvim uslovima,
ugrožen, jer je onemoguceno ostvarenje principa da se
suverenost naroda postiže “samoodredenjem i samoopredeljenjem
nacije”. Samoodredenje i samoopredeljenje
srpskog naroda u drugim republikama je onem oguceno,
jer Srbi tamo nemaju ni ona politicka i kulturna
prava koja u njima uživaju nacionalne manjine: ne mogu
da se služe svojim jezikom, svojim pismom (cirilicom),
ne mogu da neguju svoju kulturu, ne mogu slobodno da
ispovedaju svoju veru…
Pri kraju ovog poglavlja, samo u jednom kratkom
odeljku (pasusu) se nacelno govori o ljudskim pravima,
uz pozivanje na Univerzalnu deklaraciju o ljudskim
pravima Ujedinjenih nacija iz 1948. godine.
Na samom kraju, autori se zalažu da racionalnost
bude uspostavljena kao osnovni princip uredenja društvenih
odnosa.
Odmah pada u oci da u ovom delu Memoranduma,
koji se zalaže za racionalne i moderne nacine privrednoekonomskog
i politickog ustrojstva nema mesta za
gradanina. Naime, gradaninu se ne priznaje izvorni suverenitet
(iz koga se izvodi svaki kolektivni, pa i narodni
151

i nacionalni suverenitet), ne uvida se da je upravo on
konstituens moderno uredenih politickih društava. Cak
se niti jednom ne pominje pojam “gradanin”. Osnovna
kategorija je narod, kao kolektivni i politicki subjekt,
koji ima sopstvena ljudska prava (?), sopstvenu politiku,
privredu, kulturu, ekonomiju… Antimodernisticka crta
Memoranduma je vidljiva upravo po ovoj cinjenici. Iako
se autori pozivaju na tekovine modernih buržoaskih
revolucija (narocito francuske revolucije iz 1789), oni
nikako ne vide i onoga ko je bio njihov subjekt – ne vide
slobodnog gradanina.
Konacno, Memorandumom nije predloženo rešenje
za izlazak iz krize. Ostaje se na nivou konstatacije da
Jugoslavija, onakva kakva je tada bila, predstavlja nepovoljan
društveno-politicki okvir za srpski narod.
Drugim delom Memoranduma (Položaj Srbije i
srpskog naroda) se skrece pažnja jugoslovenske, a
posebno srpske javnosti, na veoma loš položaj srpskog
naroda u jugoslovenskoj federaciji. Cini se da je prvi deo
prolegomena za otvaranje rasprave o Srbiji i Srbima. I
ovde se govori o privrednom zaostajanju Srbije i o tome
da politicke vlasti drugih republika, kao i federalne vlasti
usporavaju njen razvoj, koristeci se i eksploatacijom,
narocito u periodu neposredno iza Drugog svetskog rata.
Navodi se da je u ekspozeu o Prvom petogodišnjem
planu Jugoslavije Srbiji “neosnovano odreden, posle
Slovenije, najsporiji tempo industrijalizacije. U praksi je
ta politika zapocela preseljavanjem u druge republike
industrijskih pogona za proizvodnju aviona, kamiona i
oružja, da bi se nastavila obaveznim otkupom, makazama
cena na teret sirovina i poljoprivrednih proizvoda,
nižim investicijama po stanovniku od jugoslovenskog
152
2.

proseka i doprinosom za razvoj nerazvijenih
podrucja.” 149) Uzrok je viden u politici Komunisticke
partije Jugoslavije, za koju nije bila sporna istina o ekonomskoj
hegemoniji srpskog naroda u periodu izmedu
dva svetska rata, iako je i tada industrijalizacija Srbije
bila sporija od jugoslovenskog proseka. Tako je pocela
revanšisticka politika prema Srbima, a jedan od najvidljivijih
pokazatelja je cinjenica da na Drugo zasedanje
Antifašistickog veca narodnog oslobodenja Jugoslavije
(Jajce, novembar 1943) nisu pozvani predstavnici Srba
sa svojih teritorija, koji bi imali mandat svojih nacionalnih
politickih organizacija (kao što je to bio slucaj sa
vecnicima koji su predstavljali druge narode), vec su
vecnici birani iz srpskih vojnih jedinica i clanova Vrhovnog
štaba koji su se zatekli na teritoriji Bosne i Hrvatske.
“Odnos prema ekonomskom zaostajanju Srbije pokazuje
da revanšisticka politika prema njoj s vremenom nije
oslabila. Naprotiv, hranjena sopstvenim uspehom sve je
više jacala da bi se konacno izrazila i u genocidu (kurziv
– Ð.J.). Politicki je neodrživa diskriminacija gradana
Srbije kojima su zbog paritetne zastupljenosti republika
manje nego drugima dostupna mesta saveznih funkcionera
i delegata u Saveznoj skupštini, a glas glasaca iz
Srbije vredi manje od bilo koje druge republike ili pokrajine.”
Konstitucionalni status Srbije je, takode, neodrživ.
Srbija je podeljena na tri dela: na tzv. užu Srbiju i dve
pokrajine: Vojvodinu i Kosovo i Metohiju. Autonomne
pokrajine su u svemi uzjednacene sa republikom. O
tome je vec bilo reci kada smo razmatrali prvo poglavlje
Memoranduma.
149) Za sva navodenja je korišcen fotokopiran tekst
Memoranduma, bez bibliografskih podataka i objavljeni tekst
pod naslovom Memorandum SANU, Naše teme, Zagreb, 1-
2/1989.
153

U ovom smislu veliki prostor je posvecen problemu
Kosova i Metohije. Etnicke napetosti su dostigle neizdrživo
visoki nivo. Sistematski se progone Srbi i
Crnogorci, a i pripadnici drugih manjih etnickih zajednica,
od strane Albanaca. Rezultat je tiho i konstantno
iseljavanje pripadnika nealbanskih etnickih zajednica sa
Kosova i Metohije. Uzroci ovakve politike albanskog
politickog faktora su locirani u zahtevima koje je definisala
Prizrenska liga 1878-81. 150) Zahtevi se, pojednostavljeno,
svode na politicku želju albanskog politickog
faktora da Kosovo i Metohija bude monoetnicka
teritorija i da se tako ostvari separatisticka koncepcija
kosovskih Albanaca. Pritisci na Srbe i Crnogorce su bili
vrlo brutalni. Slicni procesi, koji nisu bili brutalni kao na
Kosovu i Metohiji, traju i u Hrvatskoj, gde se beleži sve
manji broj Srba.
U Memorandumu se, zatim, iscrpno navode sve
kulturne i politicke institucije Srba u Hrvatskoj, koje su
formirane pred kraj i neposredno posle Drugog svetskog
rata. Navodi se i cinjenica da je na inicijativu Srpskog
kluba 30. septembra 1945. godine u Zagrebu održan Prvi
kongres Srba u Hrvatskoj, na kojem je preko 30.000
ucesnika obrazovalo Glavni odbor Srba u Hrvatskoj u
sastavu Narodnog fronta. “Sve je ovo za srpski narod u
Hrvatskoj imalo veci i dublji znacaj od obicnog priznanja
za njegovu ulogu u NOB-u. Posebnim proglasom
‘Srpskom narodu u Hrvatskoj’ od 12. januara 1944.
godine Srpski klub vijecnika ZAVNOH-a obrazložio je
sopstvenu pojavu kao ‘znak ravnopravnosti Srba i
Hrvata’ i ‘garanciju da ce interesi srpskog naroda biti
pravilno zastupani u slobodnoj Hrvatskoj.’” Ali, sve ove
institucije srpskog naroda u Hrvatskoj su polako gašene.
Proces je trajao do 23. maja 1980. godine kada je odlukom
RSUP-a Hrvatske ukinuto poslednje srpsko kul-
150) Pod uticajem Treceg rajha krajem 1943. godine osnovana
je tzv. Druga prizrenska liga (prim. – Ð.J.).
154

turno društvo “Prosvjeta”. Obrazloženje je sledilo u vidu
zakljucka Republicke konferencije SSRN Hrvatske sa
savetovanja održanog 2. oktobra 1980. godine: “(…)
Briga za kompleks pitanja kulture, istorije, života i stvaralaštva
hrvatske ili srpske nacije u SRH ne može biti
prepuštena nikakvim posebnim nacionalnim društvima
ili organizacijama.” Zakljucuje se da Srbi, izuzimajuci
kvinslišku tvorevinu NDH u vreme Drugog svetskog
rata, u Hrvatskoj nikada nisu bili toliko ugroženi.
Velikim problemom se smatra cinjenica da veliki
broj Srba živi izvan maticne republike. Izvan republike
živi 24% Srba, a izvan uže Srbije (bez pokrajina) cak
40,3%. “Taj proces je usmeren ka potpunom razbijanju
nacionalnog jedinstva srpskog naroda.”
Kljucna mesta (stavovi) u Memorandumu, po
našem mišljenju, su sledeca:
- “Pod dejstvom vladajuce ideologije kulturne
tekovine srpskog naroda otuduju se, prisvajaju
ili obezvreduju, zanemaruju ili propadaju, jezik
se potiskuje, a cirilicno pismo postepeno gubi.
Oblast književnosti u tom smislu služi kao
glavno poprište samovolje i bezakonja. Nijednom
drugom jugoslovenskom narodu nije tako
grubo osporen kulturni i duhovni integritet kao
srpskom narodu. Nijedno književno i umetnicko
naslede nije toliko razrovano, ispreturano
i poharano kao srpsko naslede. Politicka merila
vladajuce ideologije namecu se srpskoj kulturi
kao vrednija i jaca od naucnih i istorijskih. Dok
se slovenacka, hrvatska, makedonska i crnogorska
kultura i književnost danas integrišu,
srpska se jedina sistematski dezintegriše.
Ideološki je legitimno i samoupravno da se slobodno
vrši podvajanje i rasturanje srpske
književnosti na vojvodanske, crnogorske ili
bosansko-hercegovacke pisce. Od srpske
155

književnosti otkidaju se njeni najbolji pisci i najznacajnija
dela da bi se veštacki ustanovile
nove regionalne književnosti. Prisvajanje i rasparcavanje
srpskog kulturnog nasleda ide tako
daleko da se u školama uci kako Njegoš nije
srpski pisac, da su Laza Kostic i Veljko Petrovic
vojvodanski, a Petar Kocic i Jovan Ducic bosansko-hercegovacki
pisci. Koliko juce Meši Selimovicu
nije bilo dopušteno da se izjasni kao
srpski pisac, a ni sad se ne poštuje njegova volja
da se vodi u srpskoj književnosti. Srpska kultura
ima više nepodobnih, zabranjenih, precutanih
ili nepoželjnih pisaca i intelektualnih
stvaralaca no ijedna druga jugoslovenska
književnost, mnogi su šta više i sasvim izbrisani
iz književnog secanja.”
- “Uspostavljanje punog nacionalnog i kulturnog
identegrita srpskog naroda, nezavisno od toga u
kojoj se republici nalazio, njegovo je istorijsko i
demokratsko pravo. Sticanje ravnopravnosti i
samostalan razvoj za srpski narod imaju dublji
istorijski smisao. Za manje od pedeset godina, u
dvema uzastopnim generacijama, dva puta
izložen fizickom uništenju, prinudnoj asim ilaciji,
pokrštavanju, kulturnom genocidu,
ideološkoj doktrini, obezvredivanju i odricanju
od sopstvene tradicije pod nametnutim kompleksom
krivice, intelektualno i politicki razoružavan,
srpski narod je bio izložen
preteškim iskušenjima da to ne bi ostavilo
duboke tragove u duhovnom stanju koje se na
kraju ovog stoleca velikih tehnoloških uzleta
ljudskog uma ne bi smelo zanemariti. Ukoliko
racuna sa svojom buducnošcu u porodici kulturnih
i civilizovanih naroda sveta srpski narod
mora dobiti mogucnost da ponovo nade sebe i
156

postane istorijski subjekt, da iznova stekne
svest o svom istorijskom i duhovnom bicu, da
jasno sagleda svoje ekonomske i kulturne interese,
da dode do savremenog društvenog i nacionalnog
programa kojim ce se nadahnjivati
sadašnje i buduce generacije.”
Na kraju ukazujem na još jedan stav, koji se nalazi
na samom kraju Memoranduma, jer je njegov karakter
unekoliko drugaciji od osnovne intencije celog teksta.
Memorandum se, uopšte, cita kao kritika avnojevske
koncepcije uredenja Jugoslavije, tj. koncepcije koja
bitno ugrožava vitalne interese srpskog naroda. Medutim,
u Memorandumu piše i ovo: “Zalažuci se za avnojevska
opredeljenja, Srbija mora racunati i sa time da to
zavisi samo od nje, da ostali mogu imati i neke druge
alternative. Zbog toga se pred nju postavlja zadatak da
jasno sagleda svoje ekonomske i nacionalne interese da
ne bi bila iznenadena dogadajima. Insistiranjem na federativnom
uredenju, Srbija bi doprinela ne samo ravnopravnosti
svih naroda u Jugoslaviji, vec i rešavanju politicke
i ekonomske krize.”
*
U cemu se ogledaju kic aspekti koji “promovišu”
glavne poruke Memoranduma? Mogu se posmatrati u
dva pravca:
1. Analiza Memoranduma;
2. Analiza politicke i kulturne akcije inspirisane
Memorandumom (prema analiziranoj štampi)
157