Kritika: Mulić, Llosa, Mršić Interview: Marina Trumić TEMA broja ... - sic

(sic!)
Gazibara se polako odmiče od Enoha i zagnjurivši lice u plastični buket počinje nespretno da igra. U
jednom trenutku se saplete, ali ostane na nogama. Onda pruži ruku ka Beratu, ovaj je nevoljno prihvati,
pomažući mu da stupi na platformu pored njega.
Enoh: Heh, nije sve u tancanju. Ima nešto i u glancanju. (Malo zastane i pogleda iskosa.) Ma, vidite ih
samo, ko stvoreni jedno za drugo.
Tri žene (recituju držeći se za ruke): Želimo da vam bude lepo… da traje dugo… da se radujete jedno
drugom… da živite s uvernjem da ste noćas obavili jedan od najvažnijih poslova u životu…
Berat (protestuje): Ne! Stanite malo! Ja još nisam dao pristanak! Još nisam...
Enoh (udara se po čelu): Joj, pa ja ti nisam rek’o... Noću se to i ne govori... Sve ide po skraćenom postupku...
Razumeš? Mnogo brže... (Ženama.) Bi šta bi. Kasno je sad. (Daje rukom znak za pokret.) Idemo!
Dok tri žene počinju da se vrte oko Enoha, Gazibara se pripija uz promrzlog Berata. Noćna svita već
odmiče ka šumarku. Njih dvojica ostaju sami na platformi. U momentu kada se okrene ka nevesti, Berat
shvati da mu je nešto važno noćas promaklo. Prepirka sa Enohom mu je samo odvraćala pažnju. Škripa
dasaka pod nogama ga opominje da se nešto događa sa prostorom. Gazibara ga u tom trenutku uhvati
između nogu tako da Beratu klecnuše kolena. Dok platforma sve bučnije tone u zemlju, slika se sužava,
pretvarajući mrzlu noć u vlažnu vertikalnu ćeliju.
Berat se trgao iz sna, podigao na laktove i obazreo oko sebe. U mraku se nije čulo ništa osim nekog
hrkanja na dnu, ili možda na vrhu ćelije. Pažljivo je osluškivao pokušavajući da se seti šta je tačno
sanjao. Imao je samo osećaj da je na kraju shvatio nešto važno, ali to najbitnije mu je stalno izmicalo.
Rekapitulirajući san, došao je do zaključka da ipak nije rekao “da”. Odahnuvši, ponovo je spustio glavu
na dasku. Disao je duboko. Osluškivao je rad svog srca. Damaralo je od uzbuđenja koje je ostalo iza sna.
Šta se to dogodilo, pitao se Berat. Na dnu tog sna postojalo je nešto žitko i odvratno u šta je konačno
potonuo zajedno sa Gazibarom. To mu nije dalo mira. Na trenutak više nije bio siguran da li je tu masu
koja ga je progutala naknadno izmislio ili je to zaista “video” u snu. Ne, oni nisu potonuli u zemlju već
u to, nešto lepljivo i gadno. Sećao se da je jauknuo dok ga je Gazibara stezao. Čuo je njegovo cerekanje.
Bila je to Gazibarina tvar, shvatao je Berat osećajući kako mu hladan znoj probija kroz kožu. Ona
je vladala i ovom ćelijom. I jezikom u njoj. Zbog nje se osećao kao da je dospeo u strani jezik čije reči je
samo prepoznavao ali ih nije znao koristiti. Ona je prodirala u sve naprsline. Ispunjavala je rupe, kanale,
crvotočene daske, ušne školjke, nosne šupljine i sinuse, usta i spuštala se u digestivni trakt. Ona je
vladala i plućima, sa njom je počinjala drugačija artikulacija glasova. Bez odjeka i bez pravila. Berat je
grčevito pokušavao da nešto kaže, ali mu se nešto isprečilo u grlu. Kao da je zahvatio rečni mulj. Otvarao
je usta i zatvarao ih. Šakama je obujmio svoj vrat. Napregnute žile su mu pulsirale. Pomislio je na čas
da se radilo o napadu klaustrofobije, ali je ubrzo shvatio da je kao u onoj Olešinoj knjizi iz detinjstva,
ostao da leži u mraku, među rečima koje su otpale od stvari. A ni njegov jezik, ma koliko se trudio, više
nije uspevao da ih dovede u vezu.
(Odlomak iz romana Pad Kolumbije)
83