Kritika: Mulić, Llosa, Mršić Interview: Marina Trumić TEMA broja ... - sic

knjiga. Jezikom koji je bio on sâm u jednom trenutku. Ko je vladao njime? Jezička logika, gramatika,
slučaj ili memla sâma. Beratu se činilo kako je odgovor uvek bio isti: korozija je zahvatala sve. A kad ona
napadne stvari, na površini ostavlja samo male signale nevidljivog procesa koji iznutra uništava tkivo.
Naposletku, ostane samo ljuštura. Suština stvari je nestala, mislio je Berat držeći dlan prislonjen uz zid.
Da li su njegovi Odjeci uticali da korozija počne da nagriza jezik koji je pokušavao da oživi? On je hteo da
osmisli novi jezik mada je dobro znao da je to ujedno značilo osmisliti i jedan oblik života. Ali kakav je to
oblik na kraju dobilo? Ljudi su ga na obodu mitinga tukli čime god su stigli. Da li je to bio njegov cilj? pitao
se Berat. Da li je ova memljiva ćelija konačno bila život koji je oblikovao takvim jezikom? Berat se zbog
te misli stresao od jeze. Oko njega su se čuli povici, škripa, ječanje i hrkanje. Neko je snažno udarao u
ležaj od čega se zatresla čitava konstrukcija. Ćelija je živela svojim ograničenim, zaptivenim životom. U
takvom prostoru, čovek gubi svaku šansu, mislio je Berat. Osim ako se ne radi o Enohu koji iz svega toga
izvlači potvrde za svoje sumanute ideje. No možda je ova ćelija imala neki izlaz, tamo negde gore u
mraku, pitao se Berat, nadajući se samo da taj izlaz nije predstavljala kibla na dnu. U tom trenutku je
počeo da istražuje prostor iznad sebe: tamo je bio još jedan nivo, nove daske, novi zatvorenik. Udario je
rukom odozdo. Neko mu je uzvratio udarcem. Daske su zaškripale. Dakle, ćelija je išla naviše. Možda još
nivo ili dva. Ko je to mogao da zna. Svakako onaj ko se nalazio na najvišem nivou, mislio je Berat. Ali kako
bi on znao da se nalazi na vrhu. Iznad njega je bila sigurno betonska tavanica kao što se takav pod nalazio
pod krevetom na najnižem nivou. U potpunom mraku, te stvari bile su irelevantne. Mogli su da
budu i gore i dole, kao na spravama u luna-parku gde je nekada odlazio s Irenom. Kada bi se popeli gore,
ona je vrištala od sreće, dok bi padali naniže, držala se za njega ispuštajući neki glas koji je on čuo kao
“frrr!”. Sunce je bilo visoko, dan - dug, letnji. Irena se smejala, grleći ga kao da im je to poslednji dan u
životu. Sada više nije mogao da shvati gde se on nalazio u odnosu na nju. U mraku, samo mu je misao
o njoj bila jasan orijentir. Jedino je misleći na nju dopirao do svetlosti iz prošlog života. Kada bi sklopio
oči, pojavljivala se ta slika iz luna-parka. Kasnije su se fotografisali. Tu je sliku uramio i stavio na zid.
Nikada je odatle neće skinuti, obećavao je samom sebi. Ali ga je jedna kap sa gornje daske opomenula
da možda neće biti tako. Vlaga je nadirala sa svih strana. Sve je bilo vlažno i kiselo kao Evine usmine koje
je razmaknuo jezikom prošle noći. Ili možda pretprošle? Tada je prvi put pomislio na to da je možda
napravio grešku. I što je dublje prodirao, rasla je skepsa. Sada ga je ova ćelija podsećala na njenu vaginu.
Ali iz nje je postojao izlaz, i gore i dole, ali iz ćelije nije. U tome je bila razlika. Dole je bila samo kibla, a
gore neistražena mogućnost. Kada bi rekao da je to isto, svakako bi izrekao laž, kao što je u Odjecima ili
još ranije, u Vojku i Savlu, napisao da se radilo o svedočanstvima iz prve ruke. Niti je to bilo tačno, niti se
to moglo ispraviti. Kada se u jeziku načini takva greška, nijedan lektor je ne može ispraviti. Osim da
izbrusi koroziju na površini i prelakira je. Međutim, ispod ostaje crv ništavila, gmaz greške, neki paralogički
demon koji neprestano izjeda stvar kao meku srž drveta. I prah ispada napolje. A kada se podigne ta
stvar, za koju je čovek verovao da je teška, ona poleti u vazduh, često ispadne iz ruku, ali se ne slomi jer
je ostalo samo ono što je izgubilo svoj sadržaj, koji bi joj pri tom padu, inače, naneo fatalni udarac. Berat
se na svom daščanom ležaju osećao upravo kao ta stvar koja je izgubila svoju težinu. I policija ga je
danas, ili možda pre dva dana, pokupila na Ušću sa iznenađujućom lakoćom. I ljudi koji su ga udarali,
mora da su bili zapanjeni kako je lako odleteo u žbunje. I žena koja ga je branila, svakako se našla u čudu
videvši koliko je on, zapravo, bio lak plen. Samo je Enohu to moglo da izgleda logično, ali njegova logika
je u ćelijama poput ove bila u prirodnom okruženju. Berat se polako navikavao na odsustvo starih pravila.
U ovoj ćeliji trebalo je učiti jezik ispočetka. Kao posle rođenja. Samo što je ovaj dolazak na svet bio
suprotan izlaženju na svetlo dana. Razmišljao je kako bi ta tvrdnja glasila u suprotnom smeru. Možda
kao upadanje u jezgro noći, jer ova ćelija je sigurno bila jedno takvo mesto. Ali šta bi vredelo naučiti sve
reči ponovo, pitao se Berat, trebalo bi saznati i šta te reči organizuje, povezuje ih i usmerava. Trebalo je
pronaći onu tvar koja bi reči u ovom mraku ponovo lepila za stvari i bez koje je ponovni govor bio
nemoguć. Međutim, kad god bi pokušao da zamisli tu materiju, slike su mu izmicale. To nije bila ni voda,
ni mokraća, ni prašina, ni buđ. Umesto svega toga ponovo bi video Gazibarino lice. Došetao bi mu iz
mraka, zastao tobože zbunjen, skinuo svoj karirani šeširić i zavrteo ga na prstu kao ringišpil. U jednom
trenutku, tri boje na šeširu bi u vrtlogu počinjale da stvaraju iluziju čitavog spektra. - Ovo je crvena,
rekao bi Gazibara u Beratovim mislima. - Je li to tvrdnja ili pitanje? pitao bi ga Berat. - I jedno i drugo. -
Da li crveno postoji u mraku? Gazibara bi se nasmejao otkrivajući svoje nepravilne krupne zube: To je
boja krvi. - Otkud znaš da je to boja krvi? insistirao je Berat. - Znam... Video sam toliko puta. - Ih, video...
Otkud znaš da je to baš ta boja? - Gazibari je to rekao onaj slikar... - Misliš da je on znao šta je cvreno?
- Pa, on je tražio boje na savskoj obali... Od šlepa do šlepa. Ali nije tražio samo crvenu. - Nego? - Nego
bledu... - Bledo nije boja, opomenuo ga je Berat: To je više neko stanje... - Stanje, baš tako, smejao se
80 (sic!)