Kritika: Mulić, Llosa, Mršić Interview: Marina Trumić TEMA broja ... - sic

(sic!)
Saša Ilić
Noć jezika
[18/19. NOVEMBAR 1988]
! proza
Zidovi su bili mokri a daske pod njim - pune vlage; bio je vlažan i mrak u kome se nalazio. Dole, ili možda
gore, nije mogao da proceni, ležao je Enoh. Povremeno ga je čuo. Nije prekidao da priča o brojevima. Ali
šta su njegovi brojevi sada značili, pitao se Vladimir Berat dok je ležao u pritvorskoj ćeliji čije dimenzije
još uvek nije mogao da pojmi. Kada su ih ubacili unutra, izgledalo je kao da su ušli u ogromnu mračnu
ćeliju. Međutim, pošto je nasumično počeo da se kreće, pipajući stvari oko sebe, Berat je shvatio da taj
prostor svakako nije širi od sobe za dva kreveta i kiblu. Kada je, dodirujući mokre daske, pokušao da
sedne na jedan krevet, čuo je režanje. Neko je tu već ležao. Berat se trgao, pokušavajući da ustane ali
tada je došao do novog bolnog saznanja: gore se nalazio još jedan krevet. Onda se uspuzao, međutim
dobio je udarac u vrat. Sve je bilo zauzeto. On je pokušao da preskoči na susedni ležaj, omakao se i ostao
da visi u mraku. Čuo je Enoha kako se s nekim dole raspravlja. Polako je potražio oslonac za nogu i kolenom
uronio u trulu dasku. Ali tu je napipao veliku cokulu koja se trgla kao da juri muvu. Berat je ostao
raskrečen između dva niza daščanih kreveta, u mraku vlažne ćelijske memle. Prostor se peo naviše i
Berat ga je osvajao korak po korak. Nikada ranije nije bio tako skučen, zaptiven i ponižen. Iako se peo
naviše, činilo mu se kao da sve dublje propada. A ti glasovi koji su dopirali iz mraka bili su izobličeni,
deformisani gotovo do nakaznosti. Često nije mogao da razume šta mu govore. Izgledalo je kao da su ih
mrak i vlaga nagrizli. Berat se peo kao da traži odgovor na zagonetku ove neočekivane ćelije. Nije više
znao na kom se nivou nalazi. Možda na petom ili šestom. U mraku je svejedno, mislio je, brojevi ništa ne
znače. Kada je detaljno prepipao vlagom pojedene daske i utvrdio da nikoga nema, malaksalo je legao.
Slušao je kako voda kaplje. Grubi betonski zid pored ležaja bio je mokar. Opipavši ga, shvatio je da preko
njegove ruke počinje da se sliva voda. Prineo je prste nosu: smrdelo je na urin. Više nije znao da li je taj
smrad dolazio odozdo ili se slivao zajedno s vodom. Sve relacije u tom mraku bile su razdešene. I gore, i
dole, i levo, i desno, mislio je Berat dok se okretao na bok. Nekada, u domskoj sobi, najviše je voleo da
spava na boku, okrenut ka zidu. Tako je voleo i da čita, dok bi mu svetlost padala preko ramena na
olovne nizove reči. Sada je pred njim bio samo ledeni zid na kom je povremeno nalazio rupe. Gurnuo bi
prst unutra i okrenuo ga. Materijal se osipao u dubini. Potom bi jezikom isprobao prašinu sa jagodica.
Bila je kiselkasta. I vlažna. Voda je progrizala sve oko njega. I beton, i daske, i ljude i govor. Ali to nije bila
samo voda, zaključio je Berat. Bilo je tu još nečeg što je menjalo ph vrednost ćelije. Možda izlučevine, a
možda i neke posebnije tvari. Jezik je osetljiv na to, podjednako kao i telo, razmišljao je on. Ako se od tela
oduzme deo, onda i jezik “beleži” taj nedostatak. Koliko li je ljudi bilo u ćeliji. Možda desetak, sasvim
sigurno i više. Ovde su brojevi bili neodrživi. Čuo je Enohovo promuklo gunđanje. Bio je tu negde, blizu
njega. Pratio ga je u stopu kao da je dobio nalog od Svevišnjeg. Tako ga je izvršavao. Njegov govor je
Beratu u ćeliji izgledao drukčiji nego danas, ili možda juče, na Ušću. Polako je gubio pojam o vremenu.
Da li je to bilo moguće, pitao se Berat. Koliko je prošlo od hapšenja? Možda sat ili dva? Ili ciglo deset sati?
Onda je i utakmica bila gotova. Ko li je pobedio? I ko je uopšte otišao na tu utakmicu kada su svi bili na
drugom kraju grada? I šta je preduzeo selektor Osim? Jugoslavija nije smela da izgubi. Kada bi imao bar
neki tranzistor mogao bi da čuje kako se to završilo. Ukoliko bi elektromagnetni talasi uopšte mogli da
prodru u ćeliju. Ništa ovde nije postojalo. Samo voda i mrak. I struganje glasova. Enoh je samog sebe
zabavljao svojim pričama. Govorio je o tome da će Berat tu ostati tri dana i noći nakon čega će Ispravni
poslati nekog po njega. Ali ko meri te dane i noći, pitao se Berat: zakoni fizike, Enoh, Gradski komitet,
Ispravni ili Ispravnost sama? Berat je shvatao da niko ne može da izmeri tri noći i dana u ovoj ćeliji. To je
naprosto bilo nemoguće. Svako računanje je tu padalo u vodu. U ćeliji koja se umesto u širinu dizala u
visinu, kao neka vavilonska kula, ili možda jama, vreme je proticalo nedokučivim tempom, jezik se povinovao
drukčijim pravilima. Ali ko je vladao ovom ćelijom, pitao se Berat: čuvari, pritvorenici ili vlaga
sâma? Ko je vladao jezikom u ovoj ćeliji? Tim jezikom koji nije ličio na onaj koji je poznavao iz života i iz
79