Savle, brate, progledaj - Biskupije Mostar-Duvno i Trebinje-Mrkanj

184
Radnik i pomoćnik - bez pohlepe
“Ni za čijim srebrom, zlatom ili ruhom nisam hlepio” (Dj
20,33). Pavao ističe da je u svoj poniznosti služio Gospodinu.
To će reći da je nastojao u sebi maksimalno oboriti oholost.
A, evo, sada kaže da nije ubijena samo oholost, nego i škrtost,
drugi glavni grijeh, osobito svećenički. Osjećao je on u
sebi želju za srebrom, zlatom i lijepim odijelom. Ali nije dao
žudnji maha. Ugušio ju je u zametku. Nije se htio navikavati
na prirodnu pohlepu i sebičnost. Tko pusti uzde lakomosti,
najprije štedi, zatim škrtari, konačno otima i pljačka. Pavao
je imao Isusov stav prema novcu: “Gospodinu Bogu svom se
klanjaj i njemu jedinomu služi!” (Lk 4,8). Pavao je bio nepohlepan,
nepožudan, nelakom, negramzljiv, negrabežljiv, neškrtac.
Timoteju, kojega je ostavio upravo tu u Efezu, kasnije
će pisati da je “srebroljublje korijen svih zala” (1 Tim 6,10).
Ne srebro, nego srebroljublje!
Našemu svećeničkom soju ljudi rado prigovaraju baš zbog
toga poroka. Lakše nam progledaju kroz prste oholost. Kažu:
oni su ti pametni, završili visoke škole, gdje će oni s tobom
razgovarati! Lakše nam praštaju i srdžbu i druge tjelesne slabosti,
da ih ne nabrajam, ali nikako im ne ide u glavu svećeničko
škrtarenje. Ni nama to ne ide u glavu.
Za sebe i kolege
“Sami znate: za potrebe moje i onih koji su sa mnom zasluživale
su ove ruke” (Dj 20,34). Iako je Pavao imao pravo
naplaćivati svoj duhovni trud i tjelesne napore, nikad se tim
pravom nije služio u odnosu na svoje vjernike. Sam je fizički
i radio i šatorarski zarađivao. Sam se hranio, dapače, hranio
je i svoje suradnike, sam im plaćao stanarinu. Brinuo se za
sve u svojoj misionarskoj ekipi, i u duhovnom i u tjelesnom
pogledu. Nikada nikomu nije bio na teret. Sam je nosio terete