dzerom-dejvid-selindzer-lovac-u-zitu
dzerom-dejvid-selindzer-lovac-u-zitu dzerom-dejvid-selindzer-lovac-u-zitu
полици, тако да стари Слегл не добије због њих неки проклети комплекс ниже вредности. Али ево шта је он урадио. Сутрадан пошто сам стрпао моје кофере под кревет, он их је извукао и вратио их на полицу. Урадио је то - а требало ми је времена да схватим - зато што је хтео да људи помисле како су ти кофери његови. Најозбиљније. Био је врло чудан тип, кад је реч о томе. Увек је, на пример, говорио с висине о тим мојим коферима. Стално је говорио да су сувише нови и буржујски. То му је био најомиљенији израз. Негде га је прочитао или га је негде чуо. Све што је мени припадало било је буржујско. Чак је и моје налив-перо било буржујско. Вечито га је позајмљивао од мене, али је свеједно било буржујско. Делили смо собу само два месеца. Онда смо обојица тражили премештај. Што је најсмешније, некако ми је недостајао кад смо премештени, јер је имао невиђен смисао за хумор па смо се луђачки зезали понекад. Не бих се изненадио да сам и ја њему недостајао. У почетку се само шалио кад је називао моје ствари буржујским и то ми уопште није сметало - било је на неки начин смешно, у суштини. А онда, после неког времена, постало је очигледно да се не шали више. Проблем је што је стварно тешко делити собу с неким кад су твоји кофери много бољи од његових - ако су твоји стварно неки добпи, а његови нису. Човек би помислио како би том другом - ако је интелигентан и све, и ако има довољно смисла за хумор - било сасвим свеједно чији су кофери бољи, али није тако. Без зезања. То је један од разлога што сам делио собу с таквим скотом као што је Стредлетер. Бар су му кофери били исто тако добри као моји. Све у свему, те две часне сестре су седеле поред мене, па смо као одвојили неки разговор. Она одмах до мене имала је једну од оних корпи од прућа какве носе часне сестре и девојке из Војске спаса када прикупљају новац око Божића. Виђате их како стоје на ћошковима, посебно на Петој авенији, испред великих робних кућа или негде. И тако, она до мене је испустила корпу на под па сам се сагнуо и подигао је. Упитао сам да ли је можда прикупљала добротворне прилоге напољу или нешто. Рекла је да није. Рекла је да није могла да јој стане 98
у кофер кад је паковала ствари па је зато носи. Баш се лепо смешила кад гледа у човека. Имала је велики нос и оне наочаре с неким као гвозденим оквиром које нису баш много атрактивне, али лице јој је било изузетно љубазно. "Мислио сам, ако скупљате прилоге, да бих могао да приложим нешто", рекао сам јој. "Могли бисте да сачувате тај новац док не почнете да скупљате прилоге." "О, како је то лепо од вас", рекла је, а она друга, њена пријатељица, погледала је у мене. Та друга је читала неку малу црну књигу док је пила кафу. Књига је личила на Библију, али била је много тања. У сваком случају, била је то нека књига библијског типа. Обе су узеле само тост и кафу за доручак. То ме депримирало. Мрзим кад једем јаја са шунком или нешто, а неко други узме само тост и кафу. Допустиле су ми да им дам десет долара као прилог. Стално су ме питале јесам ли сигуран да могу да дозволим себи толико и све. Рекао сам им да имам прилично много пара, али чинило се да ми не верују. На крају су, ипак, узеле. Обе су ми толико захваљивале да је већ постало непријатно. Скренуо сам разговор на општа места и питао их куда су кренуле. Рекле су да су учитељице, да су тек стигле из Чикага и да ће водити наставу у неком манастиру на 168. или 186. улици, или некој од оних улица скроз на периферији. Она поред мене, с гвозденим наочарима, рекла је да предаје енглески, а њена пријатељица историју и амерички устав. Онда сам почео да се питам, као нездрав, шта ли мисли она поред мене, што предаје енглески - пошто је часна сестра и све - кад чита неке књиге које спадају у лектиру или нешто. Књиге које не морају обавезно да се врте око секса, али у којима ипак има неких љубавника или нечега. Узмимо, на пример, стару Јустасју Вај у Повпаткс с завихај Томаса Хардија. Није била претерано секси или нешто, али чак и тада не можеш да се не питаш шта часна сестра може да мисли када чита о старој Јустасји. Али ништа нисам рекао, наравно. Рекао сам само да ми енглески најбоље иде. 99
- Page 47 and 48: купим сендвич са шу
- Page 49 and 50: Осетљив. То ме ства
- Page 51 and 52: "Па није, у суштини,
- Page 53 and 54: минута, покупио коф
- Page 55 and 56: како се прскају вод
- Page 57 and 58: "Молим", рекао је же
- Page 59 and 60: "Хоћете ли? Надам се
- Page 61 and 62: увек подсетила. Гур
- Page 63 and 64: напад. Мора да сам б
- Page 65 and 66: "Свеједно ми је", ре
- Page 67 and 68: девојчице' и мислил
- Page 69 and 70: колико пролазим, те
- Page 71 and 72: терано лудирали је
- Page 73 and 74: већ." "Поред хега?" "Л
- Page 75 and 76: Иако је већ било та
- Page 77 and 78: добро изгледала. Ал
- Page 79 and 80: Вратио сам се пешке
- Page 81 and 82: Што сам више размиш
- Page 83 and 84: вечито хоће да зна
- Page 85 and 86: говорила хвала кад
- Page 87 and 88: окачена у плакару и
- Page 89 and 90: потиштен. Шта сам о
- Page 91 and 92: јер је већ био дан.
- Page 93 and 94: "Већ сам га узела", р
- Page 95 and 96: тако сам само остао
- Page 97: што стално улаже но
- Page 101 and 102: "У коју школу идете?
- Page 103 and 104: корпу. Тешко је то б
- Page 105 and 106: долара за њу, јер је
- Page 107 and 108: Видео сам, ипак, јед
- Page 109 and 110: учитељица заустављ
- Page 111 and 112: 17 Било је још сувиш
- Page 113 and 114: кога је брига што к
- Page 115 and 116: мислила да зна. Пон
- Page 117 and 118: толико су се повија
- Page 119 and 120: се правиш како ти ј
- Page 121 and 122: панталонама који в
- Page 123 and 124: комплекса ниже вре
- Page 125 and 126: би Исус вероватно п
- Page 127 and 128: Кад се филм завршио
- Page 129 and 130: остало, замрзели би
- Page 131 and 132: "Шта студираш?" упит
- Page 133 and 134: "Ма не баш посебно у
- Page 135 and 136: Гледао је у свој ру
- Page 137 and 138: "Да - престани да ур
- Page 139 and 140: ипак, веома љубазна
- Page 141 and 142: у проклето гробље,
- Page 143 and 144: Затворио је врата л
- Page 145 and 146: жакетић њеног драп
- Page 147 and 148: "Како представа?" уп
полици, тако да стари Слегл не добије због њих неки проклети<br />
комплекс ниже вредности. Али ево шта је он урадио. Сутрадан<br />
пошто сам стрпао моје кофере под кревет, он их је извукао и<br />
вратио их на полицу. Урадио је то - а требало ми је времена да<br />
схватим - зато што је хтео да људи помисле како су ти кофери<br />
његови. Најозбиљније. Био је врло чудан тип, кад је реч о томе.<br />
Увек је, на пример, говорио с висине о тим мојим коферима.<br />
Стално је говорио да су сувише нови и буржујски. То му је био<br />
најомиљенији израз. Негде га је прочитао или га је негде чуо.<br />
Све што је мени припадало било је буржујско. Чак је и моје<br />
налив-перо било буржујско. Вечито га је позајмљивао од мене,<br />
али је свеједно било буржујско. Делили смо собу само два<br />
месеца. Онда смо обојица тражили премештај. Што је<br />
најсмешније, некако ми је недостајао кад смо премештени,<br />
јер је имао невиђен смисао за хумор па смо се луђачки зезали<br />
понекад. Не бих се изненадио да сам и ја њему недостајао. У<br />
почетку се само шалио кад је називао моје ствари буржујским<br />
и то ми уопште није сметало - било је на неки начин смешно, у<br />
суштини. А онда, после неког времена, постало је очигледно<br />
да се не шали више. Проблем је што је стварно тешко делити<br />
собу с неким кад су твоји кофери много бољи од његових - ако<br />
су твоји стварно неки добпи, а његови нису. Човек би помислио<br />
како би том другом - ако је интелигентан и све, и ако има<br />
довољно смисла за хумор - било сасвим свеједно чији су<br />
кофери бољи, али није тако. Без зезања. То је један од разлога<br />
што сам делио собу с таквим скотом као што је Стредлетер.<br />
Бар су му кофери били исто тако добри као моји.<br />
Све у свему, те две часне сестре су седеле поред мене,<br />
па смо као одвојили неки разговор. Она одмах до мене имала<br />
је једну од оних корпи од прућа какве носе часне сестре и<br />
девојке из Војске спаса када прикупљају новац око Божића.<br />
Виђате их како стоје на ћошковима, посебно на Петој авенији,<br />
испред великих робних кућа или негде. И тако, она до мене је<br />
испустила корпу на под па сам се сагнуо и подигао је. Упитао<br />
сам да ли је можда прикупљала добротворне прилоге напољу<br />
или нешто. Рекла је да није. Рекла је да није могла да јој стане<br />
98