dzerom-dejvid-selindzer-lovac-u-zitu

што стално улаже новац у представе на Бродвеју. Али оне
редовно пропадају, па мајку ужасно нервира када он то ради.
Откако је мој брат Ели умро, она стално има проблеме са
здрављем. Веома је нервозна. То је још један разлог што ми је
било стравично мрско да она сазна како су ме поново
избацили.
Када сам оставио кофере у једну од тих гвоздених
касета на станици, отишао сам у неки мали сендвич-бар и
доручковао. Узео сам прилично обилан доручак за своје
навике: оранж-ђус, јаја са шунком, тост и кафу. Обично само
попијем мало оранж-ђуса. Нисам нека изелица. Најозбиљније.
Зато сам тако проклето мршав. Требало је да се држим неке
исхране с много шкроба и не знам чега, како бих поправио
килажу и све, али никада то нисам урадио. Кад изађем некуд,
обично узмем само сендвич са ементалером и лактомалт. Није
много, али у лактомалту има доста разних витамина. Х. В.
Колфилд. Холден Витамин Колфилд.
Док сам јео јаја, ушле су две часне сестре са коферима
- претпоставио сам да прелазе из манастира у манастир или
негде и чекају воз - и селе за шанк одмах поред мене. Изгледа
да нису знале шта да ураде са коферима, па сам им помогао.
Имале су оне кофере крајње јефтиног изгледа - оне што нису
од праве коже или нечега. То и није важно, знам, али мрзим
кад неко има јефтине кофере. Грозно звучи кад се каже, али
стварно бих могао чак и да замрзим неког, онако на ппви
поглед, ако има јефтине кофере. Једном се десило тако нешто.
Кад сам био у Елктон Хилсу, неко време сам делио собу са тим
учеником, Дик Слеглом, који је имао такве неке крајње
јефтине кофере. Увек их је држао под креветом уместо на
полици, тако да нико не може да их види како стоје поред
мојих. То ме стравично депримирало и стално ми је долазило
да избацим моје кофере напоље или нешто, или да их чак
мењам за његове. Моји су били од 'Марк Кроса', права говеђа
кожа и не знам шта, и претпостављам да су коштали лепу
парицу. Али смешна је то прича. Ево како је било. На крају
сам гурнуо моје кофере под кревет, уместо да их оставим на
97