dzerom-dejvid-selindzer-lovac-u-zitu

Одједном је стари Спенсер живнуо као да има нешто
особито пријатно, нешто врло луцидно да ми саопшти.
Придигао се на фотељи и мало се промешкољио. Лажна
узбуна, у суштини. Само је узео Атлантик мантли с крила и
покушао да га баци поред мене, на кревет. Промашио је.
Кревет је био једно пет сантиметара од њега, па ипак је
промашио. Устао сам, подигао новине и ставио их на кревет.
Онда ми је дошло да одем бестрага из те собе. Осетио сам да
ми спрема језиву придику. Само по себи, то не би било тако
страшно, али нисам био расположен за придике док удишем
воњ Виксових капи за нос и гледам старог Спенсера у пиџами
и баде-мантилу. Стварно ми није било до тога.
Наравно, почело је. "Шта је то с тобом, младићу?"
рекао је стари Спенсер. Рекао је то прилично оштро, бар за
њега. "Колико си имао предмета у овом полугодишту?"
"Пет, господине."
"Пет. А колико имаш слабих?"
"Четири." Мрднуо сам дупе на кревету. Најтврђи
кревет на који сам икад сео. "Прошао сам из енглеског јер сам
оног Беовулфа и Лорда Рандала радио још у школи у Хутону.
Мислим, уопште нисам морао да учим, само сам писао
саставе понекад."
Није ме чак ни слушао. Тешко да је икад слушао кад му
нешто говориш.
"Оборио сам те из историје само зато што апсолутно
ништа ниси знао."
"Знам, господине. Заиста је тако. Нисте имали никаквог
избора."
"Апсолутно ништа", поновио је. То ме стварно излуђује.
Кад неко двапут понавља једно исто, иако си му одмах
ппизнао да је у праву. Онда је поновио и трећи пут. "Али
апсолутно ништа. Сумњам да си и једном отворио уџбеник у
току читавог полугодишта. Јеси ли? Признај, младићу."
"Па... прелистао сам га неколико пута", рекох. Нисам
хтео да га повредим. Био је луд за историјом.
9