dzerom-dejvid-selindzer-lovac-u-zitu
dzerom-dejvid-selindzer-lovac-u-zitu dzerom-dejvid-selindzer-lovac-u-zitu
"Због ког си онда ђавола рекао оном лудом Морису да ти треба девојка?Ако си већ имао неку операцију на том твом - како се зваше. А?" "Мислио сам да ћу много боље да се осећам. Мало сам се пребацио. Без зезања. Стварно ми је жао. Ако устанеш на секунд, узећу новчаник. Озбиљно." Била је ужасно љута, али устала ми је с проклетог крила, тако да сам могао да одем и узмем новчаник са комоде. Извадио сам новчаницу од пет долара и дао јој. "Много ти хвала", рекох. "Стварно сам ти захвалан." "Ово је пет. То кошта десет." Почела је да зеза, очигледно. Бојао сам се да ће тако нешто да се деси - најозбиљније. "Морис је рекао пет. Рекао је петнаест до подне и само пет за једном." "Десет за једном." "Рекао је пет. Жао ми је - озбиљно - али то је све што ћу да платим." Само је слегла раменима, као и оно раније, а онда веома хладно рекла: "Могу ли да добијем моју хаљину? Или је то можда проблем?" Прилично незгодна мала. Чак и са тим танушним гласићем могла је помало да те испрепада. Да је била нека дебела стара проститутка, с масом шминке на лицу и све, не би била ни упола тако незгодна. Отишао сам до плакара и извадио јој хаљину. Навукла је и све, а онда узела свој капутић с кревета. "Збогом, штакоре", рекла је. "Збогом", рекох. Нисам јој захвалио или нешто. Драго ми је што нисам. 14 Кад је стара Сани отишла, седео сам неко време у фотељи и попушио две-три цигарете. Напољу је свитало. Људи моји, како сам се јадно осећао. Појма немате колико сам био 88
потиштен. Шта сам онда урадио - почео сам да причам, онако наглас, са Елијем. Радим то понекад, кад се осећам тако убијено. Стално му говорим да оде кући и узме бицикл и сачека ме пред кућом Бобија Фолона. Боби Фолон је живео недалеко од нас у Мејну - још одавно, мислим. Све у свему, ево шта је било. Једном смо Боби и ја решили да одемо бициклима до језера Седибего. Требало је да носимо ужину и ваздушне пушке - били смо још клинци и све, па смо мислили да ћемо упуцати нешто тим пушкама. И тако, Ели нас је чуо кад смо причали о томе и хтео је да пође с нама, а ја му нисам дозволио. Рекао сам му да је још дете. Зато му сада, понекад, кад сам тако потиштен, стално понављам: "Добро. Иди кући, узми бицикл и чекај ме пред Бобијевом кућом. Пожури само." Није да сам избегавао да га водим кад идем негде. Водио сам га. Али баш тог дана нисам. Није се наљутио - никад се није ни због чега љутио - али свеједно мислим на то кад се осећам тако убијено. На крају сам се ипак свукао и легао у кревет. Дошло ми је да се помолим или нешто кад сам се нашао у кревету, али нисам могао. Не могу баш увек да се молим кад ми дође. Пре свега, ја сам као неки атеиста. Свиђа ми се Исус и све то, али није ми особито стало до масе других ствари у Библији. Узмимо, на пример, апостоле. Ужасно ме нервирају, ако баш хоћете да знате. Могли су да прођу после Исусове смрти и свега, али док је Он био жив, били су му од користи колико и рупа у глави. Остављали су га сваки час на цедилу. Скоро сваког у Библији више волим од апостола. У суштини, поред Исуса, највише волим оног луђака што је живео по гробовима и стално се секао камењем. Волим га стопут више од апостола, тог сиротог скота. Расправљао сам више пута о томе кад сам био у Хутону, с једним учеником чија је соба била у истом ходнику. Артур Чајлдс, тако се звао. Он је био квекер и све. Није се одвајао од Библије. Био је добар дечко, волео сам га, али никад нисам могао да се сложим с њим око масе тога у Библији, поготово око апостола. Стално ми је говорио да ако не волим апостоле, не волим ни Исуса. 89
- Page 37 and 38: Наједном је рекао: "
- Page 39 and 40: мислим да није. При
- Page 41 and 42: "Није касно. Тек је
- Page 43 and 44: Неколико минута ка
- Page 45 and 46: шта сам решио - реши
- Page 47 and 48: купим сендвич са шу
- Page 49 and 50: Осетљив. То ме ства
- Page 51 and 52: "Па није, у суштини,
- Page 53 and 54: минута, покупио коф
- Page 55 and 56: како се прскају вод
- Page 57 and 58: "Молим", рекао је же
- Page 59 and 60: "Хоћете ли? Надам се
- Page 61 and 62: увек подсетила. Гур
- Page 63 and 64: напад. Мора да сам б
- Page 65 and 66: "Свеједно ми је", ре
- Page 67 and 68: девојчице' и мислил
- Page 69 and 70: колико пролазим, те
- Page 71 and 72: терано лудирали је
- Page 73 and 74: већ." "Поред хега?" "Л
- Page 75 and 76: Иако је већ било та
- Page 77 and 78: добро изгледала. Ал
- Page 79 and 80: Вратио сам се пешке
- Page 81 and 82: Што сам више размиш
- Page 83 and 84: вечито хоће да зна
- Page 85 and 86: говорила хвала кад
- Page 87: окачена у плакару и
- Page 91 and 92: јер је већ био дан.
- Page 93 and 94: "Већ сам га узела", р
- Page 95 and 96: тако сам само остао
- Page 97 and 98: што стално улаже но
- Page 99 and 100: у кофер кад је пако
- Page 101 and 102: "У коју школу идете?
- Page 103 and 104: корпу. Тешко је то б
- Page 105 and 106: долара за њу, јер је
- Page 107 and 108: Видео сам, ипак, јед
- Page 109 and 110: учитељица заустављ
- Page 111 and 112: 17 Било је још сувиш
- Page 113 and 114: кога је брига што к
- Page 115 and 116: мислила да зна. Пон
- Page 117 and 118: толико су се повија
- Page 119 and 120: се правиш како ти ј
- Page 121 and 122: панталонама који в
- Page 123 and 124: комплекса ниже вре
- Page 125 and 126: би Исус вероватно п
- Page 127 and 128: Кад се филм завршио
- Page 129 and 130: остало, замрзели би
- Page 131 and 132: "Шта студираш?" упит
- Page 133 and 134: "Ма не баш посебно у
- Page 135 and 136: Гледао је у свој ру
- Page 137 and 138: "Да - престани да ур
потиштен. Шта сам онда урадио - почео сам да причам, онако<br />
наглас, са Елијем. Радим то понекад, кад се осећам тако<br />
убијено. Стално му говорим да оде кући и узме бицикл и<br />
сачека ме пред кућом Бобија Фолона. Боби Фолон је живео<br />
недалеко од нас у Мејну - још одавно, мислим. Све у свему,<br />
ево шта је било. Једном смо Боби и ја решили да одемо<br />
бициклима до језера Седибего. Требало је да носимо ужину и<br />
ваздушне пушке - били смо још клинци и све, па смо мислили<br />
да ћемо упуцати нешто тим пушкама. И тако, Ели нас је чуо<br />
кад смо причали о томе и хтео је да пође с нама, а ја му нисам<br />
дозволио. Рекао сам му да је још дете. Зато му сада, понекад,<br />
кад сам тако потиштен, стално понављам: "Добро. Иди кући,<br />
узми бицикл и чекај ме пред Бобијевом кућом. Пожури само."<br />
Није да сам избегавао да га водим кад идем негде. Водио сам<br />
га. Али баш тог дана нисам. Није се наљутио - никад се није ни<br />
због чега љутио - али свеједно мислим на то кад се осећам<br />
тако убијено.<br />
На крају сам се ипак свукао и легао у кревет. Дошло<br />
ми је да се помолим или нешто кад сам се нашао у кревету,<br />
али нисам могао. Не могу баш увек да се молим кад ми дође.<br />
Пре свега, ја сам као неки атеиста. Свиђа ми се Исус и све то,<br />
али није ми особито стало до масе других ствари у Библији.<br />
Узмимо, на пример, апостоле. Ужасно ме нервирају,<br />
ако баш хоћете да знате. Могли су да прођу после Исусове<br />
смрти и свега, али док је Он био жив, били су му од користи<br />
колико и рупа у глави. Остављали су га сваки час на цедилу.<br />
Скоро сваког у Библији више волим од апостола. У суштини,<br />
поред Исуса, највише волим оног луђака што је живео по<br />
гробовима и стално се секао камењем. Волим га стопут више<br />
од апостола, тог сиротог скота. Расправљао сам више пута о<br />
томе кад сам био у Хутону, с једним учеником чија је соба<br />
била у истом ходнику. Артур Чајлдс, тако се звао. Он је био<br />
квекер и све. Није се одвајао од Библије. Био је добар дечко,<br />
волео сам га, али никад нисам могао да се сложим с њим око<br />
масе тога у Библији, поготово око апостола. Стално ми је<br />
говорио да ако не волим апостоле, не волим ни Исуса.<br />
89
Change language