dzerom-dejvid-selindzer-lovac-u-zitu

говорила хвала кад бисте је понудили нечим. Једноставно није
знала такве ствари.
"Дозволи да ти се представим. Ја сам Џим Стил", рекох.
"Имаш ли неки сат?" рекла је. Наравно, уопште је није
интересовало како се ког ђавола зовем. "Еј, колико је теби
уопште година?"
"Мени? Двадесет две."
"Мало сутра."
Смешно је било рећи тако нешто. Баш као да говори
неко дете. Очекивали бисте да нека проститутка каже:
"Ђавола имаш", или: "Не кењај" уместо: "Мало сутра".
"Колико је теби година?" упитао сам је.
"Довољно да знам боље од тебе", рекла је. Била је
невиђено духовита. "Имаш ли неки сат?" поново ме питала, а
онда устала и свукла хаљину преко главе.
Баш сам се чудно осећао кад је то урадила. Мислим,
тако нагло је то урадила, а онда је села. Знам да би требало да
се напалиш кад неко устане и свуче хаљину преко главе, али ја
нисам. Све сам друго био осим на-паљен. Пре сам био
потиштен него што сам био напаљен.
"Имаш ли неки сат, еј!"
"Не. Не, немам." Љсди моји, како сам се чудно осећао.
"Како се зовеш?" упитао сам је. Била је само у неком розе
комбинеу. Баш је било непријатно. Најозбиљније.
"Сани", рекла је. "Хоћемо ли, еј?"
"Зар ниси расположена да мало попричамо?" упитао
сам је. Детињасто је било рећи тако нешто, али баш сам се
чудно осећао. "Јеси ли у великој журби?"
Погледала ме као да сам неки луђак. "Шта би ког
ђавола причао?" рекла је.
"Не знам. Ништа посебно. Само сам мислио да си
можда расположена да мало попричамо."
Опет је села на столицу поред писаћег стола. Али није
јој било по вољи, видело се. Поново је почела да клати ногом -
људи моји, нервозне ли девојке.
85