dzerom-dejvid-selindzer-lovac-u-zitu

Што сам више размишљао о тим рукавицама и свом
кукавичлуку, постајао сам све депресивнији, па сам решио,
док сам тако ходао и све, да свратим негде на пиће. Попио
сам само три пића код Ернија, а нисам чак ни испио
последње. Ако нешто стварно имам, то је невиђен капацитет.
Могу да пијем читаву ноћ а да се уопште не види на мени,
само ако сам расположен за то. Једном смо, у Хутону, тај
ученик Рејмонд Голдфарб и ја купили флашу вискија и попили
га једне суботе увече у капели, где нико није могао да нас
види. Он се усвињио, али на мени једва да се видело. Постао
сам само крајње опуштен и ноншалантан. Повратио сам пре
одласка у кревет, али нисам у суштини морао - натерао сам
себе.
Све у свему, пре него што сам стигао до хотела, кренуо
сам да уђем у неку рупу од бара, али су из њега су изашла два
мртва пијана типа који су хтели да сазнају где је улаз у
подземну. Један од њих, неки кубански лик, непрестано ми је
дахтао свој одвратни задах у лице док сам му објашњавао
куда треба да иде. На крају нисам чак ни ушао у проклети бар.
Само сам се вратио у хотел.
Фоаје је био потпуно празан. Баздио је на педесет
милиона угашених томпуса и све. Није ми се спавало или
нешто, али некако сам се мизерно осећао. Готово сам
пожелео да ме нема.
А онда сам се, из чиста мира, увалио у читаву ту гужву.
Само што сам ушао у лифт, лифтбој ми је рекао: "Је л'
те занима неки провод, шефе? Или си можда кренуо на
спавање?"
"Како то мислите?" рекох. Нисам знао на шта мисли.
"Је л' те занима да опалиш нешто ноћас?"
"Ко? Ја?" рекох. Што је био врло глуп одговор, али ко
се не би збунио кад му неко из чиста мира постави такво
питање.
"Колико ти је година, шефе?" рекао је тип.
"Зашто?" рекох. "Двадесет две."
81