dzerom-dejvid-selindzer-lovac-u-zitu
dzerom-dejvid-selindzer-lovac-u-zitu dzerom-dejvid-selindzer-lovac-u-zitu
вероватно устао, пришао ми и рекао: "Слушај, Колфилде. Тврдиш ли можда да сам лопов?" А онда, уместо да му кажем: "Него шта си, скоте лоповски!" све што бих вероватно рекао било би: "Знам само да су моје рукавице биле у твојим проклетим каљачама." Њему би онда било апсолутно јасно да нећу да га млатнем и вероватно би рекао: "Слушај. Да рашчистимо нешто. Тврдиш ли можда да сам лопов?" Онда бих ја вероватно рекао: "Нико ни за кога не тврди да је лопов. Знам само да су моје рукавице биле у твојим проклетим каљачама." И тако би могло ратима. На крају бих отишао из његове собе, ни не покушавши да га млатнем. Вероватно бих сишао у клозет, кришом пушио цигарету и правио се суров пред огледалом. Све у свему, то је оно о чему сам размишљао читавим путем натраг до хотела. Уопште није забавно бити кукавица. Можда ја и нисам тотална кукавица. Не знам. Мислим да сам можда само делимично кукавица, а делимично тип кога баш брига кад изгуби рукавице. Један од мојих проблема је што се никад претерано не узбуђујем кад изгубим нешто - излуђивао сам мајку као дете. Неки ликови проводе читаве дане тражећи нешто што су изгубили, а ја као да никад нисам имао нешто за чим бих претерано жалио ако би се то изгубило. Можда сам зато делимично кукавица. Али то и није неко оправдање. Најозбиљније. Пре свега, уопште не би требало бити кукавица. Ако треба да млатнеш некога по њушци, и ако си као расположен за то, треба то и урадити. Међутим, ја једноставно нисам створен за то. Радије бих гурнуо типа кроз прозор или му одрубио главу секиром него да га млатнем по њушци. Мрзим тучу песницама. Не смета ми претерано ако добијам ударце - иако не лудујем баш за тим, наравно - али оно што ме највише плаши у таквој тучи је лице другог типа. Не могу да поднесем да гледам његово лице, у томе је мој проблем. Не би било тако страшно кад бисмо обојица имали неки повез преко очију или нешто. Чудна врста кукавичлука, кад човек мало боље размисли, али јесте кукавичлук. Не заваравам себе. 80
Што сам више размишљао о тим рукавицама и свом кукавичлуку, постајао сам све депресивнији, па сам решио, док сам тако ходао и све, да свратим негде на пиће. Попио сам само три пића код Ернија, а нисам чак ни испио последње. Ако нешто стварно имам, то је невиђен капацитет. Могу да пијем читаву ноћ а да се уопште не види на мени, само ако сам расположен за то. Једном смо, у Хутону, тај ученик Рејмонд Голдфарб и ја купили флашу вискија и попили га једне суботе увече у капели, где нико није могао да нас види. Он се усвињио, али на мени једва да се видело. Постао сам само крајње опуштен и ноншалантан. Повратио сам пре одласка у кревет, али нисам у суштини морао - натерао сам себе. Све у свему, пре него што сам стигао до хотела, кренуо сам да уђем у неку рупу од бара, али су из њега су изашла два мртва пијана типа који су хтели да сазнају где је улаз у подземну. Један од њих, неки кубански лик, непрестано ми је дахтао свој одвратни задах у лице док сам му објашњавао куда треба да иде. На крају нисам чак ни ушао у проклети бар. Само сам се вратио у хотел. Фоаје је био потпуно празан. Баздио је на педесет милиона угашених томпуса и све. Није ми се спавало или нешто, али некако сам се мизерно осећао. Готово сам пожелео да ме нема. А онда сам се, из чиста мира, увалио у читаву ту гужву. Само што сам ушао у лифт, лифтбој ми је рекао: "Је л' те занима неки провод, шефе? Или си можда кренуо на спавање?" "Како то мислите?" рекох. Нисам знао на шта мисли. "Је л' те занима да опалиш нешто ноћас?" "Ко? Ја?" рекох. Што је био врло глуп одговор, али ко се не би збунио кад му неко из чиста мира постави такво питање. "Колико ти је година, шефе?" рекао је тип. "Зашто?" рекох. "Двадесет две." 81
- Page 29 and 30: задњем реду. Никад
- Page 31 and 32: "Не знам. У Њујорк, а
- Page 33 and 34: Требало му је једно
- Page 35 and 36: Понекад би се толик
- Page 37 and 38: Наједном је рекао: "
- Page 39 and 40: мислим да није. При
- Page 41 and 42: "Није касно. Тек је
- Page 43 and 44: Неколико минута ка
- Page 45 and 46: шта сам решио - реши
- Page 47 and 48: купим сендвич са шу
- Page 49 and 50: Осетљив. То ме ства
- Page 51 and 52: "Па није, у суштини,
- Page 53 and 54: минута, покупио коф
- Page 55 and 56: како се прскају вод
- Page 57 and 58: "Молим", рекао је же
- Page 59 and 60: "Хоћете ли? Надам се
- Page 61 and 62: увек подсетила. Гур
- Page 63 and 64: напад. Мора да сам б
- Page 65 and 66: "Свеједно ми је", ре
- Page 67 and 68: девојчице' и мислил
- Page 69 and 70: колико пролазим, те
- Page 71 and 72: терано лудирали је
- Page 73 and 74: већ." "Поред хега?" "Л
- Page 75 and 76: Иако је већ било та
- Page 77 and 78: добро изгледала. Ал
- Page 79: Вратио сам се пешке
- Page 83 and 84: вечито хоће да зна
- Page 85 and 86: говорила хвала кад
- Page 87 and 88: окачена у плакару и
- Page 89 and 90: потиштен. Шта сам о
- Page 91 and 92: јер је већ био дан.
- Page 93 and 94: "Већ сам га узела", р
- Page 95 and 96: тако сам само остао
- Page 97 and 98: што стално улаже но
- Page 99 and 100: у кофер кад је пако
- Page 101 and 102: "У коју школу идете?
- Page 103 and 104: корпу. Тешко је то б
- Page 105 and 106: долара за њу, јер је
- Page 107 and 108: Видео сам, ипак, јед
- Page 109 and 110: учитељица заустављ
- Page 111 and 112: 17 Било је још сувиш
- Page 113 and 114: кога је брига што к
- Page 115 and 116: мислила да зна. Пон
- Page 117 and 118: толико су се повија
- Page 119 and 120: се правиш како ти ј
- Page 121 and 122: панталонама који в
- Page 123 and 124: комплекса ниже вре
- Page 125 and 126: би Исус вероватно п
- Page 127 and 128: Кад се филм завршио
- Page 129 and 130: остало, замрзели би
вероватно устао, пришао ми и рекао: "Слушај, Колфилде.<br />
Тврдиш ли можда да сам лопов?" А онда, уместо да му кажем:<br />
"Него шта си, скоте лоповски!" све што бих вероватно рекао<br />
било би: "Знам само да су моје рукавице биле у твојим<br />
проклетим каљачама." Њему би онда било апсолутно јасно да<br />
нећу да га млатнем и вероватно би рекао: "Слушај. Да<br />
рашчистимо нешто. Тврдиш ли можда да сам лопов?" Онда<br />
бих ја вероватно рекао: "Нико ни за кога не тврди да је лопов.<br />
Знам само да су моје рукавице биле у твојим проклетим<br />
каљачама." И тако би могло ратима. На крају бих отишао из<br />
његове собе, ни не покушавши да га млатнем. Вероватно бих<br />
сишао у клозет, кришом пушио цигарету и правио се суров<br />
пред огледалом. Све у свему, то је оно о чему сам размишљао<br />
читавим путем натраг до хотела. Уопште није забавно бити<br />
кукавица. Можда ја и нисам тотална кукавица. Не знам.<br />
Мислим да сам можда само делимично кукавица, а<br />
делимично тип кога баш брига кад изгуби рукавице. Један од<br />
мојих проблема је што се никад претерано не узбуђујем кад<br />
изгубим нешто - излуђивао сам мајку као дете. Неки ликови<br />
проводе читаве дане тражећи нешто што су изгубили, а ја као<br />
да никад нисам имао нешто за чим бих претерано жалио ако<br />
би се то изгубило. Можда сам зато делимично кукавица. Али<br />
то и није неко оправдање. Најозбиљније. Пре свега, уопште не<br />
би требало бити кукавица. Ако треба да млатнеш некога по<br />
њушци, и ако си као расположен за то, треба то и урадити.<br />
Међутим, ја једноставно нисам створен за то. Радије бих<br />
гурнуо типа кроз прозор или му одрубио главу секиром него<br />
да га млатнем по њушци. Мрзим тучу песницама. Не смета ми<br />
претерано ако добијам ударце - иако не лудујем баш за тим,<br />
наравно - али оно што ме највише плаши у таквој тучи је лице<br />
другог типа. Не могу да поднесем да гледам његово лице, у<br />
томе је мој проблем. Не би било тако страшно кад бисмо<br />
обојица имали неки повез преко очију или нешто. Чудна врста<br />
кукавичлука, кад човек мало боље размисли, али јесте<br />
кукавичлук. Не заваравам себе.<br />
80
Change language