dzerom-dejvid-selindzer-lovac-u-zitu

"Рекао је да ће им писати у понедељак."
"А ти, јеси ли им се јавио?"
"Не, господине, нисам им се јавио, јер ћу их вероватно
видети у среду увече кад стигнем кући."
"И шта мислиш, како ће да приме новост?"
"Па... прилично ће да их изнервира", рекох. "Хоће, сигурно.
Ово је ваљда четврта школа коју сам променио."
Одмахнуо сам главом. Често одмахујем главом.
"Људи моји!" рекох. И то 'људи моји' често понављам.
Делимично зато што ми је речник мизеран, а и зато што се
понекад понашам као да сам млађи него што јесам. Тада сам
имао шеснаест, сада ми је седамнаест, а понекад се понашам
као да ми је, рецимо, тринаест. То је сушта иронија, јер сам
висок 189, а имам и седу косу. Озбиљно. На једној страни
главе - десној - имам на милионе седих. Имао сам их још као
дете. Свеједно се понекад и даље понашам као да ми је само
дванаест година. Сви то кажу, поготово отац. Има ту истине,
не кажем, али није баш рарвим истина. Људи увек мисле да је
нешто рарвим истина. Баш ме брига, уосталом, само ме
понекад нервира кад ми говоре како би требало да се
уозбиљим. Понекад се понашам као да сам много старији -
заиста - али људи то никад не примете. Људи никад ништа не
примете.
Стари Спенсер је поново почео да клима главом.
Почео је и да чачка нос. Изводио је то као да га само гњечи,
али је у суштини гурао добри стари палац дубоко у ноздрву.
Вероватно је мислио да нема ништа лоше у томе, јер сам само
ја у соби. Мени није сметало, мада уме да буде непријатно
гледати неког како чачка нос.
Онда је проговорио: "Имао сам част да упознам твоју
мајку и оца кад су пре пар недеља дошли да попричају са
доктор-Тармером. Сјајни људи."
"Да, јесу. Баш су добри."
Сјајни. Ето речи коју стварно мрзим. Лажна је. Могао
бих да повратим кад год је чујем.
8