dzerom-dejvid-selindzer-lovac-u-zitu

добро изгледала. Али требало је чути разговор који су водили.
Као прво, обоје су били мало цврцнути. Шта је тај радио -
приватавао је испод стола, а истовремено јој причао о неком
лику из његовог колеџа који је појео читаву боцу аспирина и
готово убио себе. А девојка је само понављала: "Како је то
гпозно... Немој, душо. Молим те, немој. Немој овде."
Замислите да приватавате неку рибу и успут јој причате о лику
који врши самоубиство! То ме дотакло.
Почео сам збиља да се осећам као коњска гузица,
седећи тако сам самцит. Није било ништа друго да се ради
осим да се пуши и пије. Шта сам, ипак, урадио - рекао сам
келнеру да пита старог Ернија да ли је расположен да попије
са мном пиће. Рекао сам му да каже Ернију да сам Д.Б.-ов
брат. Али мислим да му уопште није пренео поруку. Ти
скотови никад ником не преносе ваше поруке.
Изненада, пришла ми је једна девојка и рекла: "Гле, па
то је Холден Колфилд!" Звала се Лилијан Симонс. Мој брат
Д.Б. излазио је неко време с њом. Имала је велике сисе.
"Здраво", рекао сам. Покушао сам, наравно, да
устанем, али то је било права уметност, устати на таквом
месту. Била је с неким поморским официром који као да је
прогутао мотку.
"Баш дивно што те видим!" рекла је стара Лилијан
Симонс. Тотални фолирант. "Како је твој велики брат?" То је
све што је у ствари желела да зна. "Није лоше. У Холивуду је."
"У Холивсдс! Божанртвено! Шта пади?" "Не знам. Пише", рекох.
Нисам био расположен да разговарам о томе. Лепо се видело
како она мисли да је то много јака ствар, што је он у Холивуду.
Скоро сви тако мисле. Углавном људи који никад нису
прочитали ниједну његову причу. То ме стварно излуђује.
"Како је то сзбсдљиво", рекла је стара Лилијан. Онда ме
представила поморцу. Звао се капетан Блоп или тако нешто.
Био је један од оних ликова који мисле да ће да испадну
педери ако вам не поломе бар четири прста кад се рукују.
Исусе, како мрзим такве фазоне. "Зар си овде потпуно сам,
лутко?" упитала ме стара Лилијан. Блокирала је хитав
77