dzerom-dejvid-selindzer-lovac-u-zitu

већ."
"Поред хега?"
"Лагуне. Оног као језерцета. Тамо где су патке. Знате
"Аха, па шта?"
"Ето, знате оне патке што пливају по њему? У пролеће и
све? Знате ли можда, којим случајем, куда оне одлазе преко
зиме?"
"Ко куда одлази?"
"Патке. Знате ли можда? Мислим, дође ли неко камионом
или нечим и однесе их, или оне саме одлете - на југ
или негде?"
Стари Хорвиц се окренуо и погледао ме. Био је крајње
нервозан лик. Али није био тако лош, у суштини. "Откуд бих то
ја, дођавола, знао?" рекао је. "Откуда бих ја, дођавола, знао
такве глупости?"
"Добро, немојте да се љстите због тога", рекох. Као да
се наљутио због тога.
"Ко се љути? Нико се не љути."
Престао сам да разговарам с њим, кад се већ показао
тако проклето осетљив на те ствари. Али он је био тај који је
поново покренуо све то. Окренуо се натраг и рекао: "Рибе
никуд не одлазе. Оне остају тамо где јесу, рибе. Тамо у
проклетом језеру."
"Рибе - то је друкчије. Риба је друго. Говорим о
паткама, рекох.
"Шта је ту дпскхије? Ништа ту није дпскхије", рекао је
Хорвиц. Што год говорио, звучало је као да се због нечег љути.
"Теже је пибама, кад је зима, него паткама, Исусе. Мућни
мало главом."
Ћутао сам мало. Онда сам рекао: "У реду. Шта онда
раде те рибе, кад читаво језерце постане чврст ледени блок, с
људима који се клизају по њему и све?"
Стари Хорвиц се поново окренуо. "Како то, дођавола,
мислиш, шта оне раде?" дрекнуо је на мене. "Остају тамо где
су, Исусе."
73