dzerom-dejvid-selindzer-lovac-u-zitu

терано лудирали једно с другим. Ни у ком случају. На пример,
стално смо се држали за руке. То не звучи као нешто, свестан
сам тога, али феноменално је било држати се с њом за руке.
Код већине девојака, кад се с њима држиш за руке, њихова
рука као да стопе у твојој, или мисле како треба стално да
мпдајс руком, као да се боје да ће ти бити досадно или нешто.
Џејн је била друкчија.
Отишли бисмо у проклети биоскоп или негде и одмах
бисмо се ухватили за руке, и не бисмо се пуштали све до краја
филма. А нисмо мењали положај или правили од тога не знам
шта. Никада чак ниси морао да бринеш, са Џејн, да ли ти је
рука ознојена или није. Знао си само једно: да си срећан. И
заиста си био.
Сетио сам се још нечега. Једном је, у том биоскопу,
Џејн урадила нешто што ме стварно оборило. Приказивао се
журнал или нешто, и наједном сам осетио нечију руку на свом
потиљку - била је то њена рука. Чудно је било урадити тако
нешто. Мислим, била је још тако млада и све, а већина
девојака које видиш како стављају руку на нечији потиљак
обично имају бар двадесет пет или тридесет година и обично
то раде својим мужевима или малом детету - и ја то, рецимо,
урадим понекад својој младој сестри, Феби. Али ако је девојка
још сасвим млада и све, а уради тако нешто, то је толико лепо
да те једноставно обори.
Све у свему, о томе сам мислио док сам седео у тој
фотељи избљуваног изгледа у фоајеу. Добра стара Џејн. Сваки
пут кад бих се у мислима вратио на оно са њом и
Стредлетером у тим проклетим Ед Бенкијевим колима, дошло
би ми да полудим. Знао сам да га она никад не би пустила до
шеснаестерца, али то ме свеједно излуђивало. Не волим чак
ни да причам о томе, ако баш хоћете да знате.
У фоајеу готово да никога више није било. Није више
било чак ни оних плавуша курвинског изгледа, и наједном ми
је дошло да одем бестрага одатле. Било је сувише депресивно.
А нисам био уморан или нешто. И тако сам се попео у собу и
обукао капут. Погледао сам успут кроз прозор да видим јесу
71