dzerom-dejvid-selindzer-lovac-u-zitu

увек подсетила. Гурнула би мало Елија или мене и говорила:
"Ко? Ко је то рекао? Доби или дама?" Ми бисмо јој онда
говорили ко је то рекао, а она би рекла: "Аха", и само
наставила да слуша и све. И Елија је обарала. Мислим, и он је
много волео. Она сада има десет година и није више тако
мала, али и даље сваког одушевљава - сваког ко има нешто у
глави, мислим.
Све у свему, она је била неко с ким бисте увек радо
попричали телефоном. Али стварно сам се бојао да ће се
јавити неко од родитеља, јер би онда открили да сам у
Њујорку и да сам избачен из Пенсија и све остало. Зато сам
само обукао кошуљу, средио се и спустио лифтом у фоаје да
видим шта се дешава.
Осим неколико типова који су личили на макрое и
неколико плавуша које су личиле на курве, фоаје је био
углавном празан. Али чула се свирка оркестра из Лавандасалона,
па сам ушао тамо. Није била претерана гужва, али
свеједно су ми дали најгори сто - скроз позади. Требало је
гурнути шефу сале неки долар под нос. Људи моји, у Њујорку
новац буквално говори - најозбиљније.
Оркестар им је био криминалан. Бади Сингер. Блех
музика, али куловски трештава, без финеса. Осим тога, било је
врло мало гостију мојих година. У суштини, нико није био
мојих година. Углавном неки маторци разметљивог изгледа са
својим женскама. Осим за столом одмах поред мог. За столом
поред мог седеле су неке три девојке. Имале су по тридесетак
година. Све три су биле прилично ружњикаве, и све су имале
шешире по којима си знао да у ствари нису из Њујорка, али
једна од њих, плавуша, није била тако лоша. Згодна је била, та
плавуша, па сам почео мало да је меркам, али баш тада је
пришао келнер да прими поруџбину. Наручио сам виски са
содом и рекао му да их не меша - рекао сам то најбрже
могуће јер, ако нешто муљаш и замуцкујеш, одмах помисле да
ниси напунио двадесет једну и неће да те услуже алкохолним
пићем. Али свеједно сам имао проблема с њим. "Жао ми је,
61