dzerom-dejvid-selindzer-lovac-u-zitu

мислим ништа лоше. Само хоћу да кажем како сам често
размишљао о старом Спенсеру, а кад човек ппевице мозга о
њему, почне да се пита због чега он уопште живи. Мислим,
био је већ сав прегажен и језиво се држао, а у разреду, кад
год би пред таблом испустио креду, увек би неко из прве клупе
морао да устане и покупи је за њега. По мени, то је збиља
ужасно. Али ако мислиш о њему таман колико треба, а не
ппевице, испало би да му не иде баш тако лоше. На пример,
кад смо неки ученици и ја дошли једне недеље на врућу
чоколаду, показао нам је неко прастаро излизано навахо-ћебе
које су он и гђа Спенсер купили од неког Индијанца у
Јелоустону. Лепо се видело да је та куповина била читав
доживљај за њега. На то сам мислио. Узмите тако неког
фосила као што је стари Спенсер и видећете како се радује
као мало дете зато што је купио ћебе.
Врата његове собе била су отворена, али свеједно сам
као куцао, тек толико да будем учтив и све. Могао сам и да га
видим. Седео је у великој кожној фотељи, сав умотан у то ћебе
које сам поменуо. Погледао је према мени кад сам куцнуо.
"Ко је то?" викнуо је. "Колфилд? Уђи, младићу." Увек је викао,
осим у разреду. То је понекад могло и да нервира.
Чим сам крочио у собу, зажалио сам што сам дошао.
Читао је Атлантик мантли, на све стране вукле су се таблете и
лекови, и све је воњало на Виксове капи за нос. Депримирало
ме, морам да признам. Не лудујем баш за болесним људима.
Посебно је депримирало што је стари Спенсер био у неком
жалосном олињалом баде-мантилу, у коме се вероватно и
родио. Не уживам баш да гледам старе људе у пиџамама и
баде-мантилима. Увек се виде њихове кошчате старе груди. И
њихове ноге. Ноге старих људи, на плажама или негде, увек
изгледају тако беле и ћосаве. "Добар дан", рекох. "Добио сам
вашу поруку. Много вам хвала." Написао ми је ту поруку,
позивајући ме да свратим и поздравим се пре распуста, пошто
се нећу вратити. "Нисте морали све то. Ионако бих дошао да
се поздравим."
6