dzerom-dejvid-selindzer-lovac-u-zitu

"Молим", рекао је женски глас. Ни најмање љубазно.
"Да ли је то госпођица Фејт Кевендиш?"
"Ко је то?" рекла је. "Ко ме то зове у ово сумануто
доба?"
То ме је мало пресекло. "Добро, знам да је прилично
касно", рекао сам тим веома зрелим гласом. "Надам се да
ћете ми опростити, али једва сам чекао да ступим у контакт са
вама." Рекао сам то максимално углађено. Најозбиљније.
"Ко је то?" рекла је.
"Па ето, ви мене не познајете, али ја сам пријатељ
Едија Бердсела. Он ми је предложио да вас позовем, ако се
нађем у граду, па да изађемо негде на коктел."
"Ко то? Чији сте ви пријатељ?" Људи моји, била је права
тигрица преко телефона. Готово је викала на мене.
"Едмунда Бердсела. Едија Бердсела", рекох. Нисам
могао да се сетим да ли се зове Едмунд или Едвард. Само сам
га једном видео, на том идиотском журу.
"Не знам никога ко се тако зове, лафе. И ако мислиш
да сживам кад ме пробуде усред..."
"Еди Бепдрел? Из Принстона?" рекох.
Очигледно је било да претура то име по глави и све.
"Бердсел, Бердсел... из Принстона... Принстонколеџа?"
"Тако је", рекох.
"Ви сте из Принстон-колеџа?"
"Па, приближно."
"О... Па како је Еди?" рекла је. "Ово је ипак врло чудно
време за телефонске позиве. Исусе Христе."
"Он је добро. Замолио ме је да вас подсетим на њега."
"Лепо, баш вам хвала. Подсетите ви њега на мене",
рекла је. "Сјајан је он. Шта сад ради?" Одједном је постала
невиђено љубазна.
"Па ето, знате већ. Уобичајене ствари." Откуд сам ја
могао да знам шта он ради? Једва да сам познавао типа.
Нисам чак ни знао да ли је још у Принстону. "Него", рекох, "да
57