dzerom-dejvid-selindzer-lovac-u-zitu

идем са бабом у Јужну Америку. Што је стварно била
ординарна лаж, јер моја баба тешко да икад излази из куће,
осим што можда оде на неки проклети матине или негде. Али
не бих посетио тог кретена Мороуа ни за сва блага овог света,
чак ни у најцрњој депресији.
9
Кад сам изашао на станици Пенсилванија, отишао сам
право у телефонску говорницу. Дошло ми је било да се јавим
неком. Оставио сам кофере испред говорнице, тако да могу
да их видим, али кад сам се нашао унутра, нисам могао да
смислим коме да се јавим. Мој брат Д. Б. био је у Холивуду.
Моја мала сестра Феба иде на спавање око девет - нисам ни
њс могао да окренем. Она се не би бунила кад бих је
пробудио, али проблем је био што не би она била та која би се
јавила. Били би то моји родитељи. Тако је и то отпало. Онда
сам помислио да окренем мајку Џејн Галагер и сазнам када
Џејн долази за распуст, али нисам био нешто расположен за
то. Осим тога, било је већ прилично касно за телефонирање.
Онда ми је пало на памет да окренем једну девојку с којом
сам иначе често излазио, Сали Хејс, јер сам знао да је њен
божични распуст већ почео - написала ми је неко дугачко,
исфолирано писмо и позвала ме да дођем код ње и помогнем
јој да окити јелку за Божић и све - али бојао сам се да се не
јави њена мајка. Њена мајка је знала моју мајку и лепо сам
могао да замислим како би се поломила да јој под хитно
телефонира како сам ја у Њујорку. Осим тога, нисам баш био
залуђен за неки разговор са старом гђом Хејс. Једном је рекла
Сали да сам диваљ. Рекла је да сам диваљ и да немам
никаквог циља у животу. Онда сам помислио да окренем
једног типа кога сам упознао у школи у Хутону, Карла Љуса,
али нисам га нешто обожавао. И тако, нисам на крају никога
окренуо. Изашао сам из говорнице после једно двадесет
52