dzerom-dejvid-selindzer-lovac-u-zitu

"Па није, у суштини, али обично ми успева да га
добијем због моје висине", рекох. "А имам и доста седих."
Окренуо сам главу и показао јој моју седу косу. Била је
апсолутно фасцинирана. "Хајде, придружите ми се, шта
фали?" рекох. Баш бих уживао у друштву с њом.
"Мислим да ипак не би требало. Много вам хвала на
позиву, душо", рекла је. "Уосталом, вагон-ресторан је
најверовамије затворен. Већ је прилично касно, знате." Била
је у праву. Тотално сам заборавио колико је сати.
Онда ме погледала и упитала ме баш оно чега сам се
плашио. "Ернест ми је писао да долази кући у среду, да
божићни празници почињу у рпедс", рекла је. "Надам се да вас
нису изненада позвали кући због неке болести у породици."
Стварно је изгледала забринуто. Не може се рећи да је била
само нездраво радознала или нешто, лепо се видело.
"Не, код куће су сви добро", рекох. "Ради се о мени.
Морам на неку операцију."
"Ох! Бац ми је жао", рекла је. И јесте јој било жао.
Одмах сам се покајао што сам то рекао, али већ је било
готово.
"Није ништа озбиљно. Имам само неки мали туморчић
на мозгу."
"О, не!" прекрила је шаком уста и све.
"Ма биће све у реду, не брините! Сасвим је негде
споља. И сасвим је мали. Могу за два минута да га изваде."
Онда сам почео да читам неки ред вожње који ми је
био у џепу. Само да бих престао да лажем. Кад једном
почнем, у стању сам да терам сатима, ако сам расположен.
Најозбиљније. Сатима.
Нисмо претерано разговарали после тога. Она је
почела да чита тај Вог који је носила, а ја сам неко време
гледао кроз прозор. Изашла је у Њуарку. Пожелела ми је
много среће с операцијом и све. И даље ме звала Рудолф.
Онда ме је позвала да на лето посетим Ернија у Глостеру,
Масачусетс. Рекла је да им је кућа на самој обали, да имају
тениски терен и све, али само сам јој захвалио и рекао да
51