dzerom-dejvid-selindzer-lovac-u-zitu

Онда сам ртвапно почео да је слуђујем. "Да ли вам је
причао о изборима?" упитао сам је. "О разредним изборима?"
Одмахнула је главом. Буквално сам је довео у транс.
Најозбиљније.
"Ето, највећи део нас био је за то да Ерни постане
председник разреда. Мислим, то је била једногласна одлука.
Хоћу да кажем, он је био једини који би истински могао да се
снађе у томе", рекох. Људи моји, како сам је ложио. "Али
изабран је тај други ученик - Хари Фенсер. А пазлог што је
изабран, прост и очигледан разлог, било је баш то што нам
Ерни није дозволио да га кандидујемо. Све зато што је тако
ужасно стидљив и скроман. Одбио је... Људи моји, како је он
стидљив. Требало би да утичете на њега да то некако
превазиђе." Погледао сам је. "Зар вам није причао о томе?"
"Не, није."
Климнуо сам. "Такав је Ерни. Не би он рекао. То му је
једина мана - претерано је стидљив и скроман. Стварно би
требало да утичете на њега да се опусти понекад!"
Баш у том тренутку је наишао кондуктер да види њену
карту, па ми је пружио прилику да престанем са лупетањем.
Драго ми је, ипак, што сам је мало ложио. Узмите тако неког
као што је Мороу, који вечито шиба људе пешкиром по дупету
- озбиљно се трудећи да некоме заиста нанесе бол - такви не
остају пацови само док су деца. Такви остају пацови читавог
живота. Али кладио бих се да је, после моје тираде, гђа Мороу
почела да мисли о њему као врло стидљивом и скромном лику
који нам није дозволио да га изаберемо за председника.
Сасвим могуће. Никад се не зна. Мајке нису претерано
промућурне на том плану.
"Јесте ли можда за по један коктел?" упитао сам је. Био
сам баш расположен за то. "Могли бисмо да одемо до вагонресторана.
Хоћете ли?"
"Душо, зар је вама дозвољено да наручујете пиће?"
упитала ме. Али није то рекла покровитељски. Била је превише
шармантна за тако нешто.
50