dzerom-dejvid-selindzer-lovac-u-zitu

ваљда. Кад сам претрчао аутопут, осетио сам некако као да
нестајем. Било је неко сулудо поподне, без сунца или нечега, и
осећао си као да нестајеш кад год пређеш преко неког пута.
Људи моји, како сам легао на звоно кад сам стигао до
куће старог Спенсера. Стварно сам се следио. Уши су ме
болеле и једва сам мрдао прстима. "Хајде, хајде", готово сам
викнуо, "отворите впата." Најзад их је стара гђа Спенсер и
отворила. Нису имали жену или некога, и увек су сами
отварали врата. Нису баш имали пара.
"Холдене!" рекла је гђа Спенсер. "Баш ми је драго што
те видим! Уђи, душо! Мора да си се жив смрзнуо." Мислим да
јој је заиста било драго што ме види. Волела ме. Бар ми се
тако чинило.
Људи моји, буквално сам утрчао унутра. "Како сте,
госпођо Спенсер?" рекох. "Како је господин Спенсер?"
"Дај ми твој мантил, душо", рекла је. Није ме чула кад
сам питао за г. Спенсера. Била је мало наглува.
Окачила ми је мантил у плакар, а ја сам као загладио
косу. Обично сам кратко ошишан па никад не морам да се
нешто чешљам. "Како сте иначе, госпођо Спенсер?" поновио
сам, али гласније, да би ме чула.
"Добро сам, сасвим добро, Холдене." Затворила је
плакар. "А како си ми ти?" По начину на који је питала одмах
сам знао да јој је стари Спенсер рекао да сам избачен.
"Добро", рекох. "Како је господин Спенсер? Је л'
пребродио тај грип?"
"Пребродио? Холдене, он се понаша као прави - ни
сама не знам цта... Ено га у својој соби, душо. Слободно уђи."
2
Њих двоје су имали свако своју собу и остало. Били су
бар по седамдесет година стари, ако не и више. Одушевљавали
су се, ипак, многим стварима - на неки немогућ начин,
наравно. Знам да ружно звучи кад се каже тако нешто, али не
5