dzerom-dejvid-selindzer-lovac-u-zitu

"Да, знам га. Иде у мој разред."
Њен син је био несумњиво највећи кретен који се икад
појавио у Пенсију, у читавој идиотској историји школе.
Вечито је, после туширања, ишао по ходнику и шибао
људе мокрим пешкиром по дупету. Ето какав је то био лик.
"О, баш ми је драго!" рекла је. Али нимало
исфолирано. Само је била љубазна и све. "Мораћу да кажем
Ернесту да смо се упознали", рекла је. "Смем ли да вас питам
како се зовете, душо?"
"Рудолф Шмит", рекао сам. Нисам баш био расположен
да јој причам читаву своју биографију. Рудолф Шмит је
био наш домар.
"Како вам се свиђа Пенси?" упитала ме.
"Пенси? Није тако лош. Није пај или нешто, али добар
је као и већина школа. Неки од професора прилично савесно
раде свој посао."
"Ернест једноставно обожава Пенси."
"То знам", рекох. Онда сам почео мало да је ложим.
"Он се изванредно прилагођава свему. Озбиљно. Хоћу да
кажем, он стварно зна како да се прилагоди."
"Мислите?" рекла је. Деловала је страховито
заинтересовано.
"Ернест? Наравно", рекох. Посматрао сам је како
скида рукавице. Људи моји, баш је шљаштила камењем.
"Малочас сам сломила нокат, кад сам излазила из
таксија", рекла је. Погледала ме и нешто се као насмешила.
Имала је невиђено леп осмех. Најозбиљније. Већина људи
тешко да се уопште осмехује, или само безвезно. "Ернестов
отац и ја понекад бринемо због њега", рекла је. "Понекад нам
се чини да није превише дружељубив."
"Како то мислите?"
"Тако. Он је врло осетљив дечак. Никада није био
превише дружељубив кад су други дечаци у питању. Можда
мало озбиљније гледа на ствари него што би требало у
његовом узрасту."
48