dzerom-dejvid-selindzer-lovac-u-zitu

ученика коме сам позајмио писаћу машину. Питао сам га
колико би дао за њу. Био је прилично имућан лик. Рекао је да
не зна. Рекао је да му није посебно стало да је купи. На крају
је ипак купио. Коштала је око деведесет долара, а он је за њу
дао само двадесет. Био је љут што сам га пробудио.
Кад сам био потпуно спреман да кренем, кад сам узео
та два кофера и све, застао сам поред степеништа и бацио
последњи поглед низ проклети ходник. Нешто сам као плакао.
Не знам зашто. Ставио сам ону црвену ловачку капу и окренуо
штитник назад, онако како ја волим, а онда сам дрекнуо из све
снаге: "Књавајте, мопони!" Кладим се да сам пробудио све
живо на читавом спрату. Затим сам се сјурио напоље. Неки
кретен је побацао љуске од кикирикија по степеништу, и мало
је фалило да скршим свој сулуди врат.
8
Било је сувише касно да зовем такси или нешто, па сам
отпешачио све до станице. Није било много далеко, али је
било ужасно хладно, тешко се ходало кроз снег, а моји
'гледстони' ме до бесвести тукли по ногама. Ипак, уживао сам
некако у свежем ваздуху и свему. Једини је проблем био што
ме од хладноће болео нос и оно место испод горње усне где
ме стари Стредлетер млатнуо. Спљоштио ми је усну о зубе, па
је прилично болело. Ипак, бар су ми уши биле пријатно топле.
Та капа коју сам купио имала је изнутра клапне за уши, па сам
их спустио - било ми је сасвим свеједно како изгледам.
Ионако није било никог у близини. Сви су већ полагали.
Баш сам имао среће кад сам стигао на станицу, јер је
требало чекати само десетак минута на воз. Док сам чекао,
узео сам шаку снега и опрао лице. Било је још доста крви по
њему.
Ја волим да путујем возом, особито ноћу кад су светла
упаљена и прозори тако црни, а кроз вагон пролази неки од
оних типова што продају кафу, сендвиче и часописе. Обично
46