dzerom-dejvid-selindzer-lovac-u-zitu

шта сам решио - решио сам да узмем собу у неком хотелу у
Њујорку - у неком врло јефтином хотелу и све - и лепо се
опустим до среде, а онда се у среду вратим кући, одморан и
лепо расположен. Претпостављао сам да моји, пре можда
уторка или среде, вероватно неће добити писмо старог
Тармера у којем их обавештава да су ме избацили. Нисам хтео
да одем кући или нешто пре него што добију то писмо и
темељно га сваре. Нисам хтео да се нађем тамо бац кад га
буду добили. Моју мајку лако спопадне хистерија. У суштини,
уопште није лоша кад нешто темељно свари. Осим тога,
требао ми је као неки одмор, шта ли. Живци су ми отказали.
Најозбиљније.
Све у свему, ето шта сам решио да урадим. И тако,
вратио сам се у собу и упалио светло да се спакујем и све.
Доста ствари сам већ раније спаковао. Стредлетер се није чак
ни пробудио. Запалио сам цигарету и обукао се, а онда
попаковао ствари у оне моје 'гледстон'-кофере. За то ми је
требало око два минута. Стравично брзо пакујем.
Нешто ме је мало издепримирало при том паковању.
Морао сам да спакујем и те нове новцате клизаљке које ми је
мајка буквално тек послала. То ме стварно издепримирало.
Лепо сам могао да је видим како одлази код 'Сполдинга' и
поставља продавцу мали милион немогућих питања - а мене
овде поново избацују. То ме прилично растужило. Купила ми
је погрешну врсту клизаљки - хтео сам тркачке, а она је купила
оне за хокеј - али свеједно ме растужило. Кад год ми неко
нешто поклони, то се скоро увек заврши тако што ме растужи.
Кад сам све спаковао, онда сам као пребројао новац.
Не сећам се тачно колико сам имао, али био сам пун пара.
Баба ми је недељу дана пре тога послала читав штос
новчаница. Имам ту бабу која је прилично галантна с новцем.
Није јој више све на броју - матора је као Библија - и стално
ми шаље новац за рођендан, бар четири пута годишње. Све у
свему, иако сам био пун пара, смислио сам да би ми још нека
кинта увек добродошла. Никад се не зна. Шта сам урадио -
прошао сам ходником и пробудио Фредерика Вудрафа,
45