dzerom-dejvid-selindzer-lovac-u-zitu

"Слушај. Шта је потребно за ступање у манастир?"
упитао сам. Поигравао сам се као идејом да одем у неки.
"Мораш ли да будеш католик и остало?"
"Напавно да мораш да будеш католик. Кретену, зар си
ме пробудио само да би ме питао глупа пита..."
"Ма само ти спавај. Ионако нећу у манастир. Какве
сам среће, вероватно бих заглавио у неком са све погрешним
монасима. Све самим глупим скотовима. Или само
скотовима."
Кад сам то рекао, Екли је наједном сео у кревету.
"Слушај", казао је. "Уопште ме не занима шта говориш о мени
или нечему, али ако мислиш да правиш спрдњу од моје
проклете пелигије, Исусе..."
"Опусти се", рекох. "Нико не прави спрдњу од твоје
проклете религије." Устао сам са Илајевог кревета и пошао ка
вратима. Није ми се више остајало у тој идиотској атмосфери.
Успут сам, ипак, застао, дохватио Еклијеву руку и онако се
театрално руковао с њим.
Повукао је своју руку. "Шта ти сад то значи?".
"Ништа. Само сам хтео да ти захвалим што си такав
невиђени принц, ето", рекао сам то оним као врло искреним
гласом. "Лаф си ти, Екли-синко, јеси ли свестан тога?"
"Будало. Једног дана неко ће поштено да те одалами
по..."
Нисам се ни потрудио да га саслушам. Залупио сам
проклета врата и изашао на ходник.
Сви су спавали, или били напољу, или код својих кућа
за викенд, и у ходнику је било крајње тихо и депресивно. Пред
вратима Хофмана и Левија била је празна кутија 'колинос'пасте
за зубе, па сам је шутирао мојом крзненом папучом док
сам ишао ка степеницама. Шта сам смислио - смислио сам да
одем доле и видим шта ради стари Мел Дросар. Али изненада
сам се предомислио. Изненада, решио сам шта да урадим - да
одем бестрага из Пенсија, још исте ноћи и све. Мислим, да не
чекам до среде или нешто. Једноставно ми се није више
остајало ту. Осећао сам се превише тужно и усамљено. И зато,
44