dzerom-dejvid-selindzer-lovac-u-zitu

Неколико минута касније, хркао је као луд. Свеједно
сам остао да лежим у мраку, покушавајући да не мислим на
Џејн и Стредлетера у тим проклетим Ед Бенкијевим колима.
Али то је било готово немогуће. Проблем је био у томе што
сам знао Стредлетерову технику. То је само погоршавало
читаву ствар. Једном смо изашли заједно, баш у Ед Бенкијевим
колима, и Стредлетер је био позади, са својом девојком, а ја
напред са мојом. Какву је технику тај тип имао! Шта је радио -
почео је да слуђује своју девојку тим врло тихим, иркпеним гласом
- као да није само врло згодан тип, већ и врло фин, иркпен
младић. Само што нисам повратио слушајући га. Његова
девојка је стално понављала: "Немој - молим те. Молим те,
немој. Молим те." Али стари Стредлетер је само наставио да је
слуђује тим гласом а ла Абрахам Линколн, као искреним и
све, и на крају је на задњем седишту завладала стравична
тишина. Баш је било непријатно. Не верујем да је те вечери до
краја извео ствар са том девојком, али био је проклето близу.
Ппоклето близу.
Док сам тако лежао и трудио се да не мислим, чуо сам
како се Стредлетер враћа из купатила и улази у нашу собу.
Лепо се чуло како склања свој одвратни тоалетни прибор и
све, и како отвара прозор. Био је луд за свежим ваздухом.
Затим је, нешто касније, угасио светло. Није чак ни погледао
наоколо да види где сам.
Чак је и напољу на улици било депресивно. Нису се
више чули чак ни аутомобили. Почео сам да се осећам тако
бедно и усамљено да сам чак пожелео да пробудим Еклија.
"Еј, Екли", рекох, као неким шапатом, да ме
Стредлетер не чује кроз оне завесе око туша.
Али Екли ме није чуо.
"Еј, Екли!"
И даље ме није чуо. Спавао је као топ.
"Еј, Екли!"
То је већ чуо, нема дилеме.
"Шта је теби, човече?" рекао је. "Исусе, спавао сам."
43