dzerom-dejvid-selindzer-lovac-u-zitu

"Аха. Бранио сам твоју проклету част. Стредлетер је
рекао да си лош карактер. Нисам могао да игноришем такве
изјаве."
То га је узбудило. "То је рекао? Без зезања? Стварно је
то рекао?"
Рекао сам му да се само шалим, а онда сам пришао и
легао на Илајев кревет. Људи моји, како сам се бедно осећао.
Осећао сам се тако проклето усамљен.
"Ова соба смрди", рекох. "Чак довде се осећају твоје
чарапе. Зар их никада не носиш на прање?"
"Ако ти се не свиђа, знаш већ шта можеш да урадиш",
рекао је Екли. Изузетно духовит лик, заиста. "Како би било да
угасиш проклето светло?"
Али нисам га одмах угасио. Само сам и даље лежао на
том Илајевом кревету и мислио на Џејн и све. Помисао на њу
и Стредлетера паркиране негде у тим дебелгузим Ед
Бенкијевим колима тотално ме излуђивала. Сваки пут кад
помислим на то, долазило ми је да скочим кроз прозор. Ствар
је у томе што ви не знате ко је Стредлетер. Ја сам знао. У
Пенсију су сви само ппихали како стално имају сексуалне
односе са девојкама - као Екли, на пример - али стари
Стредлетер је то стварно и радио. Лично сам познавао бар две
девојке које је он средио. Жива истина.
"Причај ми мало о свом фасцинантном животу, Еклисинко",
рекох.
"Како би било да угасиш проклето светло? Морам да
устанем за јутарњу мису."
Устао сам и угасио га, ако је то било оно што ће га
усрећити. Онда сам поново, легао на Илајев кревет.
"Шта ћеш да радиш - да спаваш у Илајевом кревету?"
рече Екли. Људи моји, стварно је био невиђено гостољубив.
"Можда. А можда и нећу. Не секирај се због тога."
"Не рекипам се. Само, стварно не бих волео да се Илај
изненада појави и нађе неког..."
"Опусти се. Нећу да спавам овде. Нећу да
злоупотребим твоје проклето гостопримство."
42