dzerom-dejvid-selindzer-lovac-u-zitu

"Није касно. Тек је можда око једанаест, пола дванаест."
"Тек!" рече Екли. "Слушај. Морам рано да устанем за
јутарњу мирс, човече. Вас двојица кренете да се дерете и
млатите усред... Него, због ког сте се ђавола потукли?"
"Дуга је то прича. Нећу да те замарам, Екли. За твоје
добро", рекох. Никада нисам разговарао о личним стварима с
њим. Пре свега, био је чак и глупљи од Стредлетера.
Стредлетер је био прави правцати геније за Еклија. "Еј", рекох,
"могу ли да спавам у Илајевом кревету ноћас? Он се не враћа
до сутра увече, зар не?" Добро сам знао да се не враћа. Хај је
готово сваког викенда одлазио кући.
"Откуд ја знам када се он враћа?" рече Екли.
Људи моји, баш ме нервирао. "Како то мислиш - откуд
ти знаш кад се он враћа? Никад се не враћа до недеље свехе,
зар не?"
"Јесте, али човече, не могу ја да пуштам сваког коме то
падне на памет да спава у његовом проклетом кпеветс."
То ме оборило. Придигао сам се с места где сам седео
на поду и потапшао га по рамену. "Прави си принц, Еклисинко",
рекох. "Зар ниси знао?"
"Не, озбиљно - не могу ја да пуштам свакога да
спава..."
"Прави си правцати принц. Ти си џентлмен и школован
човек, синко", рекох. Стварно је и био. "Да немаш случајно
неку цигарету? Кажи 'немам', да не паднем мртав."
"Па и немам, ако те занима. Слушај, због ког сте се
ђавола потукли?"
Нисам му одговорио. Само сам устао, отишао до
прозора и погледао напоље. Одједном сам се осетио тако
усамљен. Готово сам пожелео да ме нема.
"Због ког сте се ђавола потукли, а?" рекао је Екли,
једно педесети пут. Стварно је постао досадан.
"Због тебе", рекох.
"Због мене, човече."
41