dzerom-dejvid-selindzer-lovac-u-zitu

неки чудан задах, јер је био тако аљкав у својим личним
навикама.
7
Кроз завесе око туша допирало је нешто мало
светлости из наше собе и могао сам да га видим како лежи на
кревету. Убеђен сам био да је сасвим будан. "Екли?" рекох.
"Јеси ли будан?"
"Аха."
Било је прилично мрачно. Стао сам на нечију ципелу и
замало пољубио патос. Екли се као придигао на кревету и
подбочио се руком. Лице му је било дебело премазано неким
белилом, због бубуљица. Сабласно је изгледао у мраку. "Шта
ког ђавола радиш, а?" рекох.
"Како то мислиш, шта ког ђавола радим? Покушавао
сам да зарпим кад сте вас двојица кренули да галамите. Због
ког сте се ђавола тукли, а?"
"Где је светло?" Нисам могао да нађем светло. Клизио
сам руком преко читавог зида.
"Шта ће ти светло?... Ту ти је поред руке."
Најзад сам нашао прекидач. Екли је подигао руку да
му светлост не бије у очи.
"Ирсре!" рекао је. "Шта ти се, ког ђавола, дерило!
Мислио је на сву ону крв и остало.
"Закачио сам се мало са Стредлетером", рекох. Онда
сам сео на под. Никада нису имали неке столице у соби. Појма
немам шта су, ког ђавола, урадили са столицама. "Слушај",
рекох, "јеси ли расположен за партију канасте?" Био је
залуђен за канасту.
"Исусе, па ти још увек кпвапиц. Боље стави нешто на
то."
"Престаће. Слушај. Хоћеш ли да одиграмо једну
канасту или нећеш?"
"Канартс, Исусе. Знаш ли ти уопште колико је сати?"
40