dzerom-dejvid-selindzer-lovac-u-zitu

део ученика био је из оних веома богатих породица, али је
Пенси свеједно био пун лопова. Што је школа скупља, то је
више лопова у њој - најозбиљније. Све у свему, стајао сам и
даље код тог идиотског топа, гледао доле на терен и смрзавао
дупе. Али нисам баш много пратио игру. Нацртао сам се ту
зато што сам у суштини покушавао да осетим како се
опраштам и све. Мислим, напуштао сам већ разне школе и
места, а да уопште нисам знао да их напуштам. Мрзим то.
Није битно да ли је растанак тужан или ружан, али кад
напуштам неко место, волим да знам да га напуштам. Ако не
знаш, још ти је горе.
Имао сам среће. Одједном ми је пало на памет нешто
што ме учинило свесним да одлазим бестрага одатле. Случајно
сам се сетио како смо, негде у октобру, Роберт Тиченер, Пол
Кембел и ја пикали лопту испред школе. Добри су били њих
двојица, посебно Тиченер. Било је пред вечеру и већ доста
мрачно напољу, а ми смо свеједно пикали даље. Постајало је
све мрачније и мрачније, једва смо и видели лопту, али није
нам се престајало. На крају смо морали. Професор биологије,
г. Замбези, промолио је главу кроз неки прозор на школи и
рекао нам да се покупимо у собе и спремимо за вечеру. Ето,
ако се сетим тако нечег, могу да се опростим кад год ми
затреба - бар у већини случајева. Чим сам се опростио,
окренуо сам се и почео да трчим низ другу страну брда, према
кући старог Спенсера. Он није живео у кругу школе. Живео је
на Авенији Ентони Вејна.
Трчао сам читавим путем до главне капије, а онда
застао на секунд, да удахнем мало. Често губим дах, морам да
признам. Као прво, тежак сам пушач - мислим, био сам.
Натерали су ме да престанем. А друго -попартао сам шеснаест
сантиметара у току прошле године. И то је разлог што сам у
суштини добио ТБЦ и доспео овамо на све те проклете
прегледе и остало. Иначе сам прилично здрав.
Све у свему, чим сам повратио дах, претрчао сам
преко аутопута 204. Био је гадно залеђен и мало је фалило да
треснем. Појма немам зашто сам трчао - тако ми дошло,
4