dzerom-dejvid-selindzer-lovac-u-zitu

"Не, не би." Одмахнуо сам главом. "Не, не би, Еклисинко.
Да ти имаш његове паре, био би један од највећих..."
"Не зови ме 'Екли-синко'. Могу проклети отац да ти
будем."
"Не, не можеш." Људи моји, баш је био напоран
понекад. Никад не би пропустио прилику да те обавести како
ти имаш шеснаест а он осамнаест година. "Као прво, не бих те
примио у своју породицу", рекох.
"Добро, само престани да ме зовеш..."
Наједном су се отворила врата и упао је стари
Стредлетер, у великој журби. Увек је био у некој журби. Све је
било ужасно важно. Пришао ми је и прилепио ми два назовишаљива
шамара - што стварно може да изнервира понекад.
"Слушај", рекао је. "Излазиш ли негде посебно вечерас?"
"Не знам. Можда. Шта се, ког ђавола, дешава напољу -
пада снег?" Имао је снега по читавом капуту.
"Аха. Слушај. Ако нигде посебно не излазиш вечерас,
да ли би ми позајмио онај твој карирани сако?"
"Ко је победио?" упитах.
"Тек је полувреме. Ми одлазимо", рече Стредлетер.
"Без зезања, хоћеш ли да носиш тај сако вечерас или нећеш?
Просуо сам неко срање по мом сивом фланелском."
"Не, али нећу да га развучеш тим твојим раменима",
рекох. Били смо отприлике исте висине, али је он био двапут
тежи од мене, онако као разбацан у раменима.
"Нећу да га развучени." Пришао је плакару, у великој
журби. "Како си, Екли?" рекао је Еклију. Ако ништа друго, био
је прилично љубазан тип, Стредлетер. Била је то делимично
лажна љубазност, али бар је увек поздрављао Еклија и све.
Екли је само нешто промумлао кад му је Стредлетер
рекао "Како си?" Није хтео да му одговопи, али није имао
петље да ништа не промумла. Онда ми је рекао: "Идем ја сад.
Видимо се."
"Важи", рекох. Не може се рећи да је икад сломио
нечије срце одласком у своју собу.
23