dzerom-dejvid-selindzer-lovac-u-zitu

26
То је све што сам хтео да испричам. Могао бих можда
да вам причам шта сам радио кад сам стигао кући, и како сам
се разболео и остало, и у коју школу треба да кренем најесен,
када изађем одавде, али нисам расположен за то.
Најозбиљније. Све ме то не занима баш много у овом
тренутку.
Многи ме стално питају, поготово тај психоаналитичар
одавде, да ли ћу да се посветим учењу кад се идућег
септембра вратим у школу. То је, по мени, баш глупо питање.
Мислим, откуд знаш шта ћеш да урадиш док то не впатиц?
Одговор је - не знаш. Ја вепсјем да хоћу, али откуд знам? Баш
глупо питање, заиста.
Д.Б. није тако лош као остали, али и он ми стално поставља
гомилу неких питања. Довезао се овамо прошле суботе
с том енглеском глумицом која игра у неком новом филму за
који он пише сценарио. Прилично се пренемаже, та глумица,
али много добро изгледа. Све у свему, кад је једном отишла у
тоалет, чак у друго крило зграде, Д.Б. ме питао шта мислим о
свему томе што сам вам испричао. Нисам знао шта, ког
ђавола, да му кажем. Ако баш хоћете да знате, ја и не знам шта
да мислим о томе. Жао ми је што сам толиким људима причао
све то.
Знам само да ми некако недортајс сви о којима сам
причао. Чак и стари Стредлетер и Екли, на пример. Мислим да
ми чак недостаје и онај проклети Морис. Чудно је то. Немојте
никад никоме ништа да причате. Ако то урадите, одмах ће
почети да вам недостају, сви они.
193