dzerom-dejvid-selindzer-lovac-u-zitu

Онда ме, наједном, пољубила. Затим је испружила руку
и рекла: "Пада киша. Почела је киша."
"Знам."
Шта је онда урадила - то ме стварно оборило - гурнула
је руку у џеп мог капута, извадила ону црвену ловачку капу и
ставила ми је на главу.
"Зар је ти нећец?" рекох.
"Можеш мало да је носиш."
"Добро. Али пожури сад. Пропустићеш вожњу.
Остаћеш без коња или нешто."
Међутим, само је стајала поред мене.
"Јеси ли озбиљно мислио оно што си рекао? Стварно
нећеш никуда да одеш? Хоћеш ли после стварно да дођеш
кући?" питала ме.
"Аха," рекох. Што сам и мислио. Нисам је лагао.
Стварно сам после тога отишао кући.
"Пожспи сад", рекох. "Ено полази."
Потрчала је, купила карту и стигла да се врати на
рингишпил. Онда је обишла наоколо док није пронашла свог
коња. Затим се попела на њега. Махнула ми је, и ја сам
махнуо њој.
Људи моји, одједном је почело да пљушти као лудо.
Лило је као из кабла, кунем се. Сви родитељи и мајке и остали
пожурили су да се склоне под кров рингишпила, да не покисну
до коже или нешто, али ја сам још неко време остао на клупи.
Прилично сам покиснуо, поготово врат и панталоне. Она
ловачка капа ме стварно штитила, у неку руку, али сам ипак
покиснуо. Било ми је свеједно. Одједном сам осетио невиђену
срећу, гледајући Фебу како кружи наоколо. Само што нисам
почео да кличем, толико сам био срећан, ако баш хоћете да
знате. Не знам зашто. Једноставно је била невиђено лепа док је
кружила наоколо, у свом плавом капутићу и све. Боже, волео
бих да сте били тамо.
192