dzerom-dejvid-selindzer-lovac-u-zitu

испред, седећи на клупама и све. Што сам урадио - отишао
сам до оног прозорчета где су продавали карте, купио Феби
карту и пружио јој. Стајала је одмах поред мене. "Ево", рекох.
"Чекај мало - узми и остатак твојих пара." Почео сам да вадим
остатак пара које ми је позајмила.
"Сачувај их. Чувај их за мене", рекла је. Онда је одмах
додала: "Молим те."
То стварно може да депримира кад ти неко каже
'молим те'. Мислим, кад је то Феба или неко. Баш ме
издепримирало. Али вратио сам новац у џеп.
"Зар нећеш и ти да се возиш?" питала ме. Некако ме
чудно погледала. Видело се да није више толико љута на мене.
"Можда у следећем кругу. Гледаћу те", рекох. "Имаш
ли карту?"
"Имам."
"Иди онда - бићу ту, на овој клупи. Гледаћу те."
Отишао сам до клупе и сео, а она се попела на рингишпил.
Обишла је цео круг. Мислим, обишла је читав рингишпил.
Онда је села на тог великог, смеђег, олупаног старог коња.
Рингишпил се покренуо, па сам је гледао како кружи наоколо.
Возило се само још петоро или шесторо деце, а свирала је она
песма "Дим у твојим очима". Свирало је помало комично, као
неки џез. Сва су деце покушавала до дохвате онај златни
прстен, па и Феба, и мало сам се бојао да не падне с
проклетог коња, али ништа нисам рекао нити учинио. Тако је с
децом - ако желе да дохвате златни прстен, треба их пустити
да то ураде, и ништа им не говорити. Ако падну - пали су, али
не ваља да им се ишта говори.
Када се вожња завршила, сишла је с коња и дошла до
мене. "Вози се и ти једном, овог пута", рекла је.
"Не, само ћу те гледати. Мислим да ћу само да
гледам", рекох. Дао сам јој још нешто од њених пара. "Ево.
Узми још неку карту."
Узела је новац. "Не љутим се више на тебе", рекла је.
"Знам. Пожури - опет ће да крене."
191