dzerom-dejvid-selindzer-lovac-u-zitu

гледали медведе с оног брдашца, али није било много тога да
се види. Само један медвед је био напољу, онај поларни
медвед. Онај други, мрки медвед, био је у проклетој пећини и
није хтео да изађе. Само му се дупе видело. Поред мене је
стајао неки дечкић, с каубојским шеширом који му је
буквално пао преко ушију, и стално говорио своме оцу:
"Натерај га да изађе, тата. Натерај га да изађе." Погледао сам
Фебу, али није хтела да се насмеје. Знате каква су деца кад се
наљуте. Уопште неће да се смеју или нешто.
Кад смо отишли од медведа, изашли смо из Зоолошког
врта и прешли преко оне уличице у парку, а онда прошли кроз
један од оних малих тунела што увек базде на мокраћу. То је
било на путу за рингишпил. Феба и даље није хтела да
разговара са мном или нешто, али сада је као ишла поред
мене. Ухватио сам је за појас од капута на леђима, тек онако,
али измакла се. Рекла је: "Склони руке, ако ти није тешко."
Још је била љута на мене. Али не толико љута као пре. Све у
свему, били смо близу рингишпила, и већ се чула она шашава
музика која тамо свира. Свирало је "О, Мари!" Свирала је иста
песма као и пре педесет година, кад сам ја био мали. То је
лепа ствар код рингишпила - увек свира исту песму.
"Мислила сам да рингишпил не ради зими", рекла је
Феба. Било је то буквално први пут да је рекла нешто.
Вероватно је заборавила како би требало да се љути на мене.
"Можда зато што ће Божић", рекох.
Ништа није рекла на то. Вероватно се сетила како би
требало да се љути на мене.
"Хоћеш ли да се провозаш?" рекох. Знао сам да
вероватно жели. Кад је била још сасвим мала и када смо Ели,
Д.Б. и ја ишли са њом у парк, лудовала је за рингишпилом.
Ниси могао да је скинеш са проклетог коња.
"Сувише сам велика", рекла је. Мислио сам да ми неће
одговорити, али одговорила је.
"Не, ниси. Иди. Чекаћу те. Иди", рекох. Тада смо већ
стигли тамо. На рингишпилу се возило неколико деце,
углавном сасвим мала деца, а неколико родитеља је чекало
190