dzerom-dejvid-selindzer-lovac-u-zitu

Свако други осим Еклија схватио би проклету поруку.
Али не и он.
"Мислиш да ће те натерати да их платиш, а?" рекао је.
"Не знам и не занима ме. Што не би мало рео или
нешто, Екли-синко? Стојиш ми на проклетом светлу." Није
волео кад му кажеш 'Екли-синко'. Увек ми је говорио да сам
глупи клинац, јер ја имам шеснаест а он осамнаест година.
Излуђивало га кад му кажем 'Екли-синко'.
И даље је стајао на истом месту. Био је баш онај тип
човека који неће да се склони са светла кад тражиш да се
склони. Он то на крају и схини, али му треба много више
времена кад то тпажиц од њега. "Шта, ког ђавола, радиш?"
рекао је.
"Читам књигу."
Мунуо је књигу према мени, да би видео наслов. "Ваља
ли нешто?" рекао је.
"Ова реченица коју читам је феноменална." Умем да
будем прилично саркастичан кад сам расположен за то. Али
он није схватио. Опет је почео да се мува по соби, узимајући
разне моје ствари, а и Стредлетерове. На крају сам спустио
књигу на под. Тешко је било прочитати нешто поред типа као
што је Екли. Било је у ствари немогуће.
Дубоко сам се завалио у фотељу и посматрао старог
Еклија како се башкари као у својој кући. Био сам нешто као
уморан од путовања у Њујорк и осталог, па сам почео да
зевам. Онда сам кренуо мало да се глупирам. Понекад се тако
глупирам до бесвести, само да се спасем досаде. Шта сам
урадио - окренуо сам штитник оне ловачке капе напред и
набио га скроз преко очију. Тако ништа живо нисам могао да
видим. "Мислим да сам ослепео", рекао сам неким крајње
промуклим гласом. "Мајчице драга, тако је мпахно овде."
"Ти си луд. Стварно си луд", рече Екли.
"Мајчице драга, пружи ми пскс. Зашто нећеш да ми
пружиш пскс?"
"Исусе, одрасти већ једном."
19