dzerom-dejvid-selindzer-lovac-u-zitu

али ми је окренула леђа кад сам јој пришао. Уме она то. Уме
да ти окрене леђа кад јој тако дође. "Никуда не идем.
Предомислио сам се. Престани зато да плачеш и умукни",
рекох. Смешно је било што није чак ни плакала кад сам јој то
рекао. Ипак, свеједно сам јој то рекао. "Хајде сад. Отпратићу
те до школе. Хајде сад. Закаснићеш."
Уопште није хтела да ми одговори или нешто. Покушао
сам да је као ухватим за руку, али није ми дала. Само ми је
окренула леђа.
"Јеси ли ручала? Јеси ли већ ручала?" питао сам је.
Није хтела да ми одговори. Само је скинула ону црвену
ловачку капу - ону коју сам јој дао - и буквално ми је бацила у
лице. Онда ми је поново окренула леђа. То ме готово дотукло,
али ништа нисам рекао. Само сам покупио капу и гурнуо је у
џеп капута.
"Хајде, еј. Отпратићу те до школе", рекох.
"Не враћам се у школу."
Нисам знао шта да кажем на то. Само сам стајао.
"Мопац да се вратиш у школу. Ти желиш да играш у
том комаду, зар не? Желиш да будеш Бенедикт Арнолд?"
"Не."
"Ма наравно да желиш. Итекако желиш. Хајде сад,
идемо", рекох. "Пре свега, ја никуд не идем, рекао сам ти.
Идем кући. Идем кући чим се ти вратиш у школу. Прво ћу да
одем до станице и узмем кофере, а онда идем право..."
"Рекла сам да се не враћам у школу. Ти ради шта год
се теби ради, али ја се не враћам у школу", рекла је. "И зато
умукни." Било је то први пут како ми је рекла да умукнем.
Ужасно је звучало. Исусе, ужасно је звучало. Звучало је горе
од псовке. И даље није хтела чак ни да ме погледа, а сваки пут
кад бих као спустио руку на њено раме или нешто, измакла би
се.
"Слушај, хоћеш или можда у шетњу?" упитао сам је.
"Хоћеш ли да прошетамо до Зоолошког врта? Ако те пустим да
изостанеш поподне из школе и прошетамо мало, хоћеш ли да
прекинеш ово лудирање?"
188