dzerom-dejvid-selindzer-lovac-u-zitu

"Спустила сам се помоћним лифтом, да ме не види
Шарлин. Није тежак. Унутра су само две хаљине и моје
мокасине и мало веша и чарапе и још неке ствари. Пробај.
Није тежак. Пробај само... Могу ли да пођем с тобом?
Холдене? Могу ли? Молим те"
"Не. Умукни."
Чинило ми се да ћу тотално да се онесвестим. Мислим,
нисам хтео да јој кажем да умукне и све, али чинило ми се да
ћу опет да се онесвестим.
"Зашто не могу? Молим те, Холдене! Нећу ти сметати -
само ћу да идем с тобом. Нећу чак ни понети моје хаљине ако
ти нећеш. Понећу само моју..."
"Ништа нећеш понети. Зато што не идеш. Ја идем сам.
Зато умукни."
"'Молим те, Холдене. Молим те, пусти ме. Бићу јако,
јако, јако... Нећеш чак ни..."
"Не идец. А сад умукни! Дај ми тај кофер", рекох. Узео
сам јој кофер. Скоро ми је дошло да је лупим. На тренутак сам
помислио да ћу да је млатнем. Најозбиљније.
Почела је да плаче.
"Мислио сам да треба да играш у тој школској представи.
Мислио сам да треба да будеш Бенедикт Арнолд у том
комаду и све", рекох. Рекао сам то врло пакосно. "Шта би
хтела - да не играш у комаду?" То је само још више
расплакало. Било ми је драго. Одједном сам пожелео да плаче
док јој се очи буквално не источе. Готово сам је мрзео.
Мислим да сам је мрзео највише зато што не би играла у том
комаду кад би отишла са мном.
"Хајде", рекох. Поново сам пошао уз степенице ка
музеју. Смислио сам шта да урадим - да оставим у гардероби
тај сулуди кофер који је понела, па би могла да га узме у три
сата, после школе. Знао сам да не би могла да га носи натраг у
школу. "Хајде, шта чекаш", рекао сам.
Није, међутим, пошла уз степенице са мном. Није хтела
да иде са мном. Свеједно сам се попео, предао кофер у
гардеробу, затим се вратио доле. Још је стајала на плочнику,
187