dzerom-dejvid-selindzer-lovac-u-zitu
dzerom-dejvid-selindzer-lovac-u-zitu
dzerom-dejvid-selindzer-lovac-u-zitu
Create successful ePaper yourself
Turn your PDF publications into a flip-book with our unique Google optimized e-Paper software.
"Јеби се". Било је нашкрабано црвеном кредом или нечим,<br />
одмах испод стаклене витрине на зиду, испод оног камења.<br />
У томе је сва невоља. Нигде не можеш да нађеш неко<br />
лепо и тихо место, јер таква не постоје. Можеш да мирлиц да<br />
постоје, али кад једном стигнеш тамо, неко ће да се пришуња<br />
док не гледаш, и нашкраба ти испред носа "Јеби се". Пробајте<br />
и сами. Ако икад умрем и стрпају ме у неко гробље, са<br />
надгробним спомеником, на коме ће писати "Холден<br />
Колфилд", па онда које сам године рођен и које сам године<br />
умро, мислим да ће одмах испод тога стајати "Јеби се". Убеђен<br />
сам у то, у суштини.<br />
Када сам изашао из тог дела где су мумије, морао сам<br />
да одем у тоалет. Имао сам као неки пролив, ако баш хоћете<br />
да знате. Није ми толико сметало то са проливом, али десило<br />
се нешто друго. Кад сам изашао из клозета, баш пре него што<br />
сам дошао до врата, некако сам се онесвестио, шта ли. Ипак,<br />
имао сам среће. Мислим, могао сам да се убијем кад сам пао<br />
на под, али само сам се некако срозао на страну. Али чудно је<br />
испало. Боље ми је било после тог пада у несвест. Озбиљно.<br />
Рука ме је као болела, тамо где сам пао на њу, али није ме<br />
више мучила она проклета вртоглавица.<br />
Тада је било негде око дванаест и десет, па сам се<br />
вратио, стао крај улаза и чекао Фебу. Помислио сам како би<br />
то могло да буде последњи пут да је видим. Било кога од<br />
мојих, мислим. Смислио сам да ћу их вероватно једном<br />
видети, али тек после много година. Могао бих да дођем кући<br />
кад ми буде једно тридесет пет година, смислио сам, у случају<br />
да се неко разболи и пожели да ме види пре него што умре,<br />
али би то био једини разлог да напустим своју колибу и вратим<br />
се. Почео сам чак да замишљам како ће бити кад се вратим.<br />
Знао сам да би се мајка стравично узбудила и почела да плаче<br />
и моли ме да останем код куће и не одлазим у своју колибу,<br />
али ја бих свеједно отишао. Био бих стравично лежеран.<br />
Натерао бих је да се смири, а онда бих прешао на други крај<br />
дневне собе, узео цигарету из оне стоне табакере и припалио<br />
је, мртав хладан. Позвао би све њих да ме једном посете, ако<br />
185
Change language