dzerom-dejvid-selindzer-lovac-u-zitu

"Како то да вас двојица нисте у школи?" рекао сам.
"Нема данас школе", рекао је клинац који све време
причао. Лагао је, главу бих дао, лопужица. Нисам имао шта
друго да радим док не дође Феба, па сам им помогао да нађу
место где су мумије. Људи моји, некада сам тачно знао где се
налазе, али већ годинама нисам био у том музеју.
"Вас двојицу значи занимају мумије?"
"Аха."
"Шта, твој другар не зна да говори?" рекох.
"Није ми то другар. То ми је брат."
"Зар не зна да говори?" погледао сам у оног што није
проговарао. "Умеш ли ти да говориш?" упитао сам га.
"Аха", рекао је. "Али мрзи ме."
На крају смо нашли место где су мумије и ушли унутра.
"Знаш ли како су Египћани сахрањивали мртве?" упитао
сам једног од њих. "А."
"А- а."
"Е па требало би. Стварно је занимљиво. Умотавали су
им лица платном које је било натопљено неком тајном
хемикалијом. Тако су могли да леже хиљадама година,
сахрањени у тим саркофазима, а да им лица уопште не
иструну или нешто. Нико осим Египћана не зна како се то
ради. Чак ни модерна наука."
Да би се дошло до места где су мумије, требало је да се
прође кроз неки веома узак ходник уз чије зидове је било
камење које је извађено директно из фараонове гробнице и
све. Било је прилично сабласно и видело се да та два шмекера
с којима сам ишао не уживају баш претерано у томе. Сасвим
су се стисли уз мене, а онај што је само ћутао буквално ми се
држао за рукав. "Ајмо", рекао је брату. "Већ сам их видо.
Ајмо, еј." Окренуо се и збрисао.
"Уср'о се од страха", рекао је други. "Довиђења!" И он
је збрисао.
Тако сам остао потпуно сам у гробници. Допало ми се,
на неки начин. Било је тако лепо и тихо. А онда, никад не
бисте погодили шта сам, наједном, видео на зиду. Још једно
184