dzerom-dejvid-selindzer-lovac-u-zitu

Пенси, а она је рекла да је Пенси веома добра школа. Чак и да
сам то хтео, не бих имао снаге да је разуверим. Осим тога, ако
је већ мислила да је Пенси веома добра школа, нека то и даље
мисли. Заиста је тешко причати нове ствари некоме ко је већ
сто година стар. Такви то не воле да слушају. Онда сам, после
неког времена, отишао. Чудно је било. Довикнула ми је
"Срећно!" на исти начин као и стари Спенсер кад сам одлазио
из Пенсија. Луди моји, како мрзим кад ми неко довикује
"Срећно!" док одлазим некуд. То стварно депримира.
Сишао сам другим степеништем и видео још једно
"Јеби се" на зиду. Поново сам покушао да га обришем руком,
али ово је било спезано, ножем или нечим. Није могло да се
скине. Ионако је безнадежно. Да имаш и милион година за то,
не би избрисао чак ни половинс свих "Јеби се" на овом свету.
Немогуће је.
Погледао сам на сат у дворишту и било је тек двадесет
до дванаест, па ми је остало још доста времена до састанка са
Фебом. Али свеједно сам отишао право до музеја. Нисам ни
имао куда да одем. Помислио сам да можда свратим у неку
говорницу и окренем стару Џејн Галагер пре него што кренем
у скитњу ка Западу, али нисам био нешто расположен за то.
Пре свега, нисам чак ни био сигуран да је дошла кући за
распуст. На крају сам само отишао до музеја.
Док сам тако чекао Фебу у музеју, одмах код улаза,
пришла су ми нека два клинца и питала ме знам ли где су
мумије. Мањи дечак, тај што ме је питао, имао је отворен
шлиц. Рекао сам му то. Закопчао га је ту, док је разговарао са
мном - није се потрудио чак ни да оде иза стуба или негде.
Оборио ме. Смејао бих се, али плашио сам се да ми опет не
дође да повратим, па нисам. "Где су мумије, шефе?" поновио
је дечак. "Је л' знаш?"
Зезао сам се мало с њима. "Мумије? Шта му је то?"
питао сам га.
"Ма знаш. Мсмије - они мртви ликови. Они што их мећу
у оне сракофаге и све."
Сракофаге. То ме оборило. Мислио је саркофаге.
183