dzerom-dejvid-selindzer-lovac-u-zitu

Стредлетера, и никада није улазио у собу кад је Стредлетер ту.
Готово рвакога је мрзео, у суштини.
Сишао је са ивице туш-каде и ушетао у собу.
"Здраво", рекао је. Увек би то изговорио као да му је
страховито досадно или као да је ужасно уморан. Није хтео да
помислиш како ти он долази у поретс или нешто. Хтео је да
помислиш како је, боже мој, гпецком ушетао у собу.
"Здраво", рекао сам, али нисам одвојио поглед с
књиге. Код лика као што је Екли, ако само одвојиш поглед с
књиге, готов си. Готов си како год окренеш, али не тако брзо
ако не гледаш у његовом правцу.
Почео је да се мува по соби, врло успорено као и увек,
узимајући успут разне ствари са стола и комоде. Увек је
узимао туђе ствари и разгледао их. Људи моји, понекад ме
баш нервирао. "Какво је било мачевање?" рекао је. Само је
хтео да ме прекине у читању. Уопште га није занимало
мачевање. "Јесмо ли победили, а?"
"Нико није победио", рекох. Наравно, нисам погледао
према њему.
"Шта?" рекао је. Вечито је терао човека да му све
двапут каже.
"Нико није победио", рекох. Кришом сам погледао у
страну да видим шта то петља око моје комоде. Гледао је
слику једне девојке с којом сам излазио у Њујорку, Сали Хејс.
Мора да је узимао и разгледао ту проклету слику бар пет
хиљада пута од кад сам је добио. И увек би је, кад заврши с
гледањем, вратио на погрешно место. Намерно је то радио.
Лепо се видело. "Нико није победио?" рекао је. "Како то?"
"Оставио сам проклете мачеве и опрему у подземној." И даље
нисам гледао у њега.
"У подземној! Ирсрел Изгсбио си их, мислиш?" "Ушли смо
у погрешан воз. Стално сам морао да устајем и гледам у ону
идиотску мапу."
Пришао је и нацртао ми се баш испред светла. "Еј",
рекох. "Већ двадесети пут читам исту реченицу откако си
ушао."
18