dzerom-dejvid-selindzer-lovac-u-zitu

Некако је изгледало као да ће киша, али сам свеједно
кренуо у шетњу. Пре свега, смислио сам да би требало да
доручкујем. Уопште нисам био гладан, али мислио сам да би
ипак требало да поједем нешто. Мислим, да бар узмем нешто
с неким витаминима и све. И тако сам кренуо ка источној
страни, тамо где су они јефтини ресторани, јер нисам хтео да
потрошим много од оних пара.
Док сам тако ишао, прошао сам поред нека два лика
који су истоваривали велику божићну јелку из камиона. Један
лик је стално говорио оном другом: "Дижи свир ту гадуру!
Дижи је свир!" Био је то стварно прекрасан начин да се говори
о божићној јелки. Било је и помало смешно, на неки кретенски
начин, па сам почео да се као смејем. То је било најгопе што
сам могао да урадим, јер ми је у истом тренутку дошло да
повратим. Озбиљно. Чак је и кренуло, али ме прошло. Не знам
откуд то. Мислим, нисам јео ништа покварено или нешто, а
стомак ми је иначе прилично отпоран. Све у свему, пребродио
сам то, па сам смислио да ће ми сигурно бити боље ако
поједем нешто.
И тако сам ушао у неки ресторан који је доста јефтино
изгледао и наручио крофне и кафу. Само, нисам појео
крофне. Нисам могао да их гутам, Шта ли. Ствар је у томе што
је стравично тешко гутати кад си депримиран због нечега.
Ипак, келнер је био веома љубазан. Није их наплатио. Само
сам попио кафу. Затим сам изашао и кренуо ка Петој авенији.
Био је понедељак и све, ближио се Божић, и све су
радње биле отворене. Зато није било тако лоше шетати Петом
авенијом. Божић се осећао на сваком кораку. На угловима су
стајали они сувише штркљасти Божић-бате и звонили оним
звонцима, као и девојке Војске спаса, оне што се никад не
карминишу или нешто. Гледао сам као наоколо не бих ли
можда видео оне две часне сестре које сам претходног дана
упознао за доручком, али нисам их опазио. Знао сам да нећу,
јер су ми рекле како су дошле у Њујорк да раде као
учитељице, али сам свеједно гледао наоколо. Све у свему,
наједном се свуда осећао Божић. Мали милион деце дошло је
178