dzerom-dejvid-selindzer-lovac-u-zitu

"Покупи кофере и одмах се враћај. Оставићу врата
откључана."
"Много вам хвала", рекох. "Збогом!" Лифт је напокон
стигао. Ушао сам и спустио се. Људи моји, тресао сам се као
суманут. И знојио се. Кад се деси таква нека перверзна ствар,
ознојим се као скот. Доживео сам такве ствари бар двадесет
пута, још од детињства. Мука ми је од тога.
Кад сам изашао, напољу је свитало. Било је прилично
хладно, али пријало ми је, јер сам се толико знојио.
Нисам знао куда бих, ког ђавола, пошао. Нисам хтео
да опет одем у неки хотел и потрошим сав Фебин новац. И
тако сам на крају само отишао до Лексингтон авеније и узео
метро до Велике централне станице. Тамо су ми били кофери
и све, па сам смислио да одспавам у оној сулудој чекаоници
где су све оне клупе. Тако сам и урадио. Неко време и није
било толико лоше јер није било много људи па сам могао да
дигнем ноге. Али нисам баш нешто расположен да причам о
томе. Није било богзна како пријатно. Немојте ни да
покушавате. Најозбиљније. Депримираће вас.
Спавао сам само до негде око девет, јер је мали
милион људи навалио у чекаоницу, па сам морао да спустим
ноге. Не могу баш да спавам кад су ми ноге на поду. Зато сам
коначно сео. Још сам осећао главобољу. Чак се погоршала. А
мислим да сам био потиштен горе неко икад у животу.
Уопште ми није било до тога, али почео сам да
размишљам о старом г. Антолинију и питао се шта ће рећи гђи
Антолини кад буде видела да нисам ни спавао тамо. То ме,
ипак, није претерано бринуло, јер сам знао да је г. Антолини
довољно бистар да измисли нешто. Могао је да јој каже да сам
отишао кући или негде. То ме није претерано бринуло. Али
оно што ме ртвапно бринуло било је како сам се пробудио и
затекао га како ме милује по глави и све. Мислим, питао сам
се да ли сам можда погрешио кад сам помислио да је то неки
педерски фазон. Шта ако он, рецимо, можда само воли да
милује људе по глави док спавају? Мислим, како можеш да
будеш сигуран у таквим стварима? Не можеш. Почео сам чак
176