dzerom-dejvid-selindzer-lovac-u-zitu

"Куда то мораш да идеш?" рекао је г. Антолини.
Трудио се да изгледа крајње лежерно и опуштено, али уопште
није био опуштен. Кунем се.
"Оставио сам кофере и све на станици. Мислим да је
можда боље да одем тамо и покупим их. Све су ми ствари у
њима."
"Биће и ујутро тамо. А сад се врати у кревет. Идем и ја
на спавање. Шта је с тобом?"
"Ништа, само што ми је сав новац и остало у једном од
кофера. Одмах се враћам. Узећу такси и одмах се враћам",
рекох. Људи моји, саплитао сам се о самог себе у оном мраку.
"Ствар је у томе што није мој, тај новац, него мајчин, и ја..."
"Не буди смешан, Холдене. Врати се лепо у кревет.
Идем и ја на спавање. Новац ће те чекати, здрав и читав, до
јут..."
"Не, без зезања. Морам да идем. Најозбиљније." Био
сам већ готово обучен, осим што нисам могао да нађем
кравату. Нисам могао да се сетим где сам је оставио. Обукао
сам сако и остало без ње. Стари г. Антолини је засео у велику
фотељу недалеко од мене и посматрао ме. Био је мрак и све, и
нисам га баш добро видео, али знао сам да ме посматра. И
даље је пио. Могао сам да видим како држи своју верну чашу
вискија.
"Ти си врло, врло чудан дечак."
"Знам", рекох. Нисам се више трудио да пронађем
кравату. На крају сам кренуо без ње. "Збогом, господине",
рекох. "Много вам хвала. Озбиљно."
Ишао је за мном све до улазних врата и остао тамо кад
сам позвао лифт. Све што је рекао било је опет оно да сам
"веома, веома чудан дечак". Чудан, ма немој. Остао је тамо
све док није стигао проклети лифт. Никад у свом животу
нисам толико чекао лифт. Кунем се.
Нисам знао о ком ђаволу да причам док чекам лифт, а
он је само стајао тамо, па сам рекао: "Почећу да читам неке
добре књиге. Озбиљно." Мислим, морало је да се каже нецто.
Било је крајње непријатно.
175