dzerom-dejvid-selindzer-lovac-u-zitu
dzerom-dejvid-selindzer-lovac-u-zitu dzerom-dejvid-selindzer-lovac-u-zitu
се згадило људско понашање. Бићеш узбуђен и подртакнст сазнањем да ни у ком случају ниси једини који то преживљава. Многи, многи људи били су на истим таквим моралним и духовним мукама као и ти сада. Срећом, неки од њих забележили су те своје невоље. Од њих ћеш научити нешто - ако то желиш. Као што ће једног дана, ако будеш имао шта да понудиш, неко научити понешто од тебе. То је предиван узајамни аранжман. А то није образовање. То је историја. То је поезија." Застао је и отпио велики гутљај вискија. Онда је поново наставио. Људи моји, стварно се напалио. Драго ми је било што нисам покушао да га прекинем или нешто. "Нећу да ти тврдим", рекао је, "како су само образовани и школовани људи у стању да дају неки драгоцен допринос овом свету. Није тако. Али тврдим да образовани и школовани људи, ако су у старту даровити и креативни - што је, на жалост, ретко - теже да иза себе оставе неизмерно више драгоцених остварења него људи који су рамо даровити и креативни. Они теже да се што јасније изразе, и углавном страсно и до краја следе своје мисли и идеје. И - што је најважније - у девет од десет случајева скромнији су од нешколованог мислиоца. Да ли ме уопште пратиш?" "Да, господине." Поново је прилично дуго ћутао. Не знам да ли вам се то икад десило, али помало је напорно седети и чекати док неко размишља, да би нешто рекао и све. Без зезања. Све време сам се трудио да не зевнем. Није да ми је било досадно или нешто - није - али одједном ми се стравично приспавало. "Академско образовање ће ти пружити још нешто. Ако будеш довољно одмакао у студијама, то ће ти постепено открити с којим димензијама духа располажеш. Шта му лежи, а шта му, можда, не лежи. После неког времена, открићеш с каквим мислима треба да се носи дух твојих димензија. То ти може, пре свега, уштедети енормно много времена које би изгубио бавећи се идејама које ти не леже, које нису за тебе. Почећеш да спознајеш своје праве мере и у складу с њима облачиш свој дух." 172
Тада сам, наједном, зевнуо. Какав неотерани кпетен, али нисам то могао да спречим. Међутим, г. Антолини се само насмејао. "Хајде", рекао је. "Наместићемо ти кауч." Пошао сам за њим, а он пришао плакару и покушао да са горње полице скине неке чаршаве, ћебад и остало, али није могао с оном чашом вискија у руци. Зато је искапио и оставио на под, а онда скинуо постељину. Помогао сам му да је пренесе до кауча. Заједно смо наместили кревет. Није се баш поломио око тога. Ништа није затезао или поравнавао. Али мени је било свеједно. Могао сам да спавам и стојећи, толико сам био уморан. "Како твоје женске?" "Добро су." Стварно нисам имао воље за неки разговор. "Како је Сали?" Знао је стару Сали Хејс. Упознао сам их једном. "Добро је. Изашао сам поподне с њом." Људи моји, то као да је било пре двадесет година! "Немамо више баш много тога заједничког." "Страшно згодна девојка. А шта је са оном другом? Оном о којој си ми причао, из Мејна?" "А - Џејн Галагер. Добро је. Вероватно ћу сутра да јој се јавим." Тада смо већ наместили кауч. "Сада је само твој", рекао је г. Антолини. "Мада не знам где ћеш са тим твојим ногама." "Није битно. Навикао сам на кратке кревете", рекох. "Много вам хвала, господине. Стварно сте ми ноћас спасили живот, ви и госпођа Антолини." "Знаш где је купатило. Ако ти ишта затреба, само викни. Бићу још мало у кухињи - неће ти сметати светло?" "Не - ма какви. Много вам хвала." "У реду. Лаку ноћ, лепи мој." "Лаку ноћ, господине. Много вам хвала." 173
- Page 121 and 122: панталонама који в
- Page 123 and 124: комплекса ниже вре
- Page 125 and 126: би Исус вероватно п
- Page 127 and 128: Кад се филм завршио
- Page 129 and 130: остало, замрзели би
- Page 131 and 132: "Шта студираш?" упит
- Page 133 and 134: "Ма не баш посебно у
- Page 135 and 136: Гледао је у свој ру
- Page 137 and 138: "Да - престани да ур
- Page 139 and 140: ипак, веома љубазна
- Page 141 and 142: у проклето гробље,
- Page 143 and 144: Затворио је врата л
- Page 145 and 146: жакетић њеног драп
- Page 147 and 148: "Како представа?" уп
- Page 149 and 150: "Не занима ме. Анапо
- Page 151 and 152: "Како је стара Хејз
- Page 153 and 154: деведесет година, и
- Page 155 and 156: сило, само су искљу
- Page 157 and 158: "Знаш ли шта бих вол
- Page 159 and 160: "У ципелама си", рек
- Page 161 and 162: "Чула си ме." "Само с
- Page 163 and 164: "Еј, не треба ми тол
- Page 165 and 166: пије. "Холдене! Где
- Page 167 and 168: говорио је о некој
- Page 169 and 170: тебе?" "Не, нисам." "С
- Page 171: Отишао је до писаће
- Page 175 and 176: "Куда то мораш да ид
- Page 177 and 178: да се питам није ли
- Page 179 and 180: са мајкама у центар
- Page 181 and 182: могу да се опростим
- Page 183 and 184: Пенси, а она је рекл
- Page 185 and 186: "Јеби се". Било је на
- Page 187 and 188: "Спустила сам се по
- Page 189 and 190: Није хтела да ми од
- Page 191 and 192: испред, седећи на к
- Page 193: 26 То је све што сам
Тада сам, наједном, зевнуо. Какав неотерани кпетен,<br />
али нисам то могао да спречим.<br />
Међутим, г. Антолини се само насмејао. "Хајде", рекао<br />
је. "Наместићемо ти кауч."<br />
Пошао сам за њим, а он пришао плакару и покушао да<br />
са горње полице скине неке чаршаве, ћебад и остало, али није<br />
могао с оном чашом вискија у руци. Зато је искапио и оставио<br />
на под, а онда скинуо постељину. Помогао сам му да је<br />
пренесе до кауча. Заједно смо наместили кревет. Није се баш<br />
поломио око тога. Ништа није затезао или поравнавао. Али<br />
мени је било свеједно. Могао сам да спавам и стојећи, толико<br />
сам био уморан.<br />
"Како твоје женске?"<br />
"Добро су." Стварно нисам имао воље за неки разговор.<br />
"Како је Сали?" Знао је стару Сали Хејс. Упознао сам<br />
их једном.<br />
"Добро је. Изашао сам поподне с њом." Људи моји, то<br />
као да је било пре двадесет година! "Немамо више баш много<br />
тога заједничког."<br />
"Страшно згодна девојка. А шта је са оном другом?<br />
Оном о којој си ми причао, из Мејна?"<br />
"А - Џејн Галагер. Добро је. Вероватно ћу сутра да јој<br />
се јавим."<br />
Тада смо већ наместили кауч. "Сада је само твој",<br />
рекао је г. Антолини. "Мада не знам где ћеш са тим твојим<br />
ногама."<br />
"Није битно. Навикао сам на кратке кревете", рекох.<br />
"Много вам хвала, господине. Стварно сте ми ноћас спасили<br />
живот, ви и госпођа Антолини."<br />
"Знаш где је купатило. Ако ти ишта затреба, само<br />
викни. Бићу још мало у кухињи - неће ти сметати светло?"<br />
"Не - ма какви. Много вам хвала."<br />
"У реду. Лаку ноћ, лепи мој."<br />
"Лаку ноћ, господине. Много вам хвала."<br />
173
Change language