dzerom-dejvid-selindzer-lovac-u-zitu

можда радим - можда мрзим на кпатко, као тог типа
Стредлетера кога сам упознао у Пенсију, или оног другог,
Роберта Еклија. Мпзео сам их понекад - признајем - али то не
траје дуго, у томе је ствар. После неког времена, ако их не
видим - мислим, ако се не појаве у соби, или их не видим по
два-три оброка у сали за ручавање - некако би почели да ми
недостају. Мислим, некако су ми недостајали."
Г. Антолини је неко време ћутао. Устао је, узео још
једно парче леда и ставио га у пиће, затим поново сео. Видело
се да размишља. Ипак, све сам се надао да ће ујутро да
настави разговор, али баш се напалио. Људи се најчешће
загреју за неки разговор кад вама није до тога.
"У реду. Слушај ме сад мало... Можда ово нећу успети
да срочим онако како бих хтео, али написаћу ти писмо о томе,
за дан-два. Онда ће ти све бити јасно. Али свеједно слушај."
Поново се замислио. Онда је рекао: "Тај пад према коме се,
по мом мишљењу, крећеш - то је посебна врста пада, ужасна
врста пада. Ономе који пада није омогућено да осети или чује
кад тресне на дно. Он само пада и пада. Све је то намењено
људима који су, у ово или оно доба свог живота, тражили
нешто што њихова средина није могла да им пружи. Или су
мислили како њихова средина то не може да им пружи. И тако
су престали да траже. Одустали су пре него што су уопште и
почели. Пратиш ли ме?"
"Да, господине."
"Сигурно?"
"Да."
Устао је и наточио још пића у чашу. Онда је поново
сео. Ћутао је прилично дуго.
"Не желим да те плашим", рекао је, "али могу сасвим
јасно да те видим како великодушно умиреш, на овај или онај
начин, за неку крајње безвредну ствар." Некако ме чудно
погледао. "Ако запишем нешто за тебе, хоћеш ли то пажљиво
да прочиташ? И сачуваш?"
"Да. Наравно", рекох. И јесам. Још имам тај папир који
ми је дао.
170